Тзв. МОГУЋЕ и НЕМОГУЋЕ линије "Заветина"

понедељак, 28. септембар 2015.

ПЕТ ПЕСАМА ВЛАДЕ УРОШЕВИЋА

ПОСТОЈАЊА


Ја постојим у љусци једног кристала
који сања десет милиона година да постане птица
Постојим у дубинама једног океана
који забрањује својим рибама да излазе на површину
да не би одали тајну коју чува цео свој век
Постојим у мирису једног цвета
који онима који га миришу
прича о животу који су живели пре рођења
Али овај који пише ово нисам ја:
има превише других људи
у овим речима које пише моја рука


ГРНЧАР И ГЛИНА


Богови још нису рођени.
У блату и шевару прежива Тијамат.
Левијатан и Бехемот ричу љуто.
Подземне силе лутају ослобођене
у горњем свету. Још не постоји пут
кроз масни муљ и
мочвару
а на видику још увек нема
оних који би могли туда да мину,
Али већ се нешто пресудно спрема.
Рацин припрема своју глину.
Додир с блатом је додир с врхунском тајном.
Рукама које сањане облике памте
он меша, гњечи хаос; прсти му кроз магму рију.
Врач-грнчар вештином само њему знаном
ствара свет. Још се не зна за посуде: за тестију,
грне, бардак, и још нису исцеђена вина
која ће се у њих усути. Али потез је добио корен:
заједно с крвљу, убијеном змају истиче и силина.
Зна се шта је доле, а шта горе.
Рацин меси своју глину.
Елементи: најпре вода и земља, нужна спрега,
колико љубавне толико смртне коби,
као у Енума елишу. Облик се испиљује из свог језгра.
Грчеви, напони, крик у земљиној утроби.
Потом – као трећи – ваздух се гласи:
у шупљини ће зазвонити као у тек изливеном звону.
На крају – четврти – ватра: крштење у понору црвену.
Облик је створен, хаос, као и тмина, гине.
Постоји сува земља, обриси копна су јасни.
Рацин пече свој суд од глине.
Opus magnum: из пепела, из nigrida
диже се усхит, степенице што воде горе.
Праматерија постаје мудра, иза зида
који затвара пут све се руши. То није грнчарска пећ
то је – видљиво и јасно – диван атанор.
Одступа подземље, мрак лежи срушен, већ
проговара свет. Споро, реч по реч,
говор попут грнета, попут тестије се рађа,
из сваког самогласника обликује се облина.
Дух је удахнут беживотној грађи.
Рацин ћути, прича причљива глина.


ОХРИД


Пејзаж прелази из жутог до изненађења,
из сна до благосиве боје камена
потамнелог од сунца. Немојте
стајати само тако ту
док ветар претвара мирис сувог биља
у песму цврчака. Девојке силазе
с брда носећи на главама велики
плави суд неба,
и то толико подсећа на неке старе приче,
али немојте само тако стајати ту
где испред језера чуче погрбљене куће
спорећи се с временом. Јасике су издужене
као заборављени свеци са жутим круговима
од жита и сувих плодова, али немојте
само тако стајати ту
док се сунце поново заљубљује у кору бадема;
иначе ћете се скаменити и остати вечно
у том пејзажу од жутог и изненађења
као љубопитне лепотице

које су отвориле забрањене старе шкриње.

ЗВЕЗДАНИ ВОЋЊАЦИ


У сваком плоду скрива се звезда:
у шљивама, орасима, јабукама, малинама.
Скидајући љуску отварамо бездан
и у њему магму, хаос, свет у маглинама.
Зрели плодови искре сјајем непрестаним.
Семе унутра је језгро цвасти.
Цео космос виси о некој ниској грани;
воћке су планете, светлост – њихова сласт.
Тајни смисао у њима има своје светове.
Укус долази до циља као до планете брод.
Оно што желе да открију васионски летови
скривено је, у ствари, у садржају плода.


ИСТИНЕ


Нема друге истине кажу свештеници у храмовима
до оне записане у светим књигама
Нема других истина
кажу чиновници у здањима државне управе
до оних
које су садржане у законима и забранама
Нема других истина кажу трговци
до оних које казују
бројке у нашим рачунима
Сви имају своје истине: очеви војсковође
владари учитељи
Само један неми звездозналац
затворен у опсерваторији без улаза и излаза
зна да у поноћ компас показује други север
и да постоје тренуци када у клепсидрама
песак крене да тече увис


Са македонског превео Ристо Василевски


__________________
      
         = извор: Шумадијске метафоре, Младеновац, 2015.   (Инострани гост "Шумадијских метафора" 2014  - блок приредио Душан Стојковић) , стр. 195 - 213.

Нема коментара:

Постави коментар