УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

четвртак, 04. септембар 2014.

КОЈИ ЈЕ ОВО ГРАД? / Мирослав Тодоровић




Села око града су празна, у граду живот све оскуднији...
Вратио сам се после више месеци из села у град. Покушај да као малинар „оживим“ село, да помоген себи и пољопривреди  је омело небо. Киша, град, ладноћа...  „небеска завера“ је све упропастила. Небо је ове године таманило оно што откупљивачи нису могли. Сада усамљен и замишљен   ходам улицама. Срећем  групе људи,  иду негде а лица посивела. Замишљена.  И сви иду ка центру у којем је стално гужва.  Центар је и уређен, али што даље од центра  све је  сиротије. Улице руиниране, све више рупа, нема поклопаца шахтова... Посивеле, и све сивље, фасаде зграда, као да се и оне гуче, смањују.  Све више је затворених локала.. Само улицама бесциљно иду људи, углавно су то старији, млађи преко дана одмарају од „ноћног живота“.
 Већ три деценије не раде фабрике које су створиле овај град од којих су житељи града живели. Зарасле су у коров, оно што није из њих однето (украдено) давно би пропало. Раде још факултети, негда основани да школују струшњаке  за потребе ових фабрика. Сада „производе стручњаке“ којима никоме не требају.  У међувремену су основани и приватни факултети, ускоро  ће моћи да се стичу и дипломе седећи код куће. Он лајн студирање.
Годинама радници штрајкују, ишту плате, годинама се обећава... Становништво је све старије, млађих је све мање, сваке године кажу један град у Србији нестаје.  Политика је 20. јул 2013, док сам брао малине објавила, ја у свеску  црну забележио:
Детроит је 1950. имао 1.8 милиона становника, а данас је у њему само 706.000. Четвртина га је напустила од 2000, о чему сведочи чак око 80.000 напуштених кућа, које зарастају у коров, и станова који се полако урушавају…
Српске градове без индустрије са све мање хране још нико не напушта. Напуштено је 1600 села… Али ово није оно тамо, а ни ми ни смо они, ми друкчије размишљамо.
Идем и мотрим натписе: Second Hand, Kafe Cosmopolitan, Kozmetički studio, Igraonica- Rođendaonica (For you birthdey) Hostel Neptun, Lady blue, Aurora, Amer – srpski rostilj...сви латинични. Није проблем што овде нема ћирилице, страшно је када је нема тамо, код наше јучерашње браће. И графит на зиду зграде написан латиницом: „Не јебу те педери, него банке и држава“. Извирио из пролаза ћирилични натпис: Извршитељ.
Да не знам где сам по овим натписима мислио би да сам у Америци, рече сликар Слободан Јовановић. Отварали смо изложбу његових слика у Параћинуз, априла 2010. Памтим ту изложбу и  због малог броја посетилаца. Гостовала  у вароши, негда српском Манчестеру, легендарна Јелена Карлеуша...
Идем кроз град, у глави ми звоне  стихови песника М. Павловића:
Ја имам наде за овај град
ја имам велику наду
ја имам град
ја имам јутро свакога јутра
али јутро моје наде тек долази.

Да ли долази? Пролазе године,  пролазе „Наши дани“ (Дис) и из дана у сат у минут  све је сиротије. Кукавније.  У граду је негда било више Телевизија, сада је остала једна, и њу ће како ствари стоје, ускоро затворити. Фабрике  нико више и не помиње, обећања је све мање. Око града су запуштена поља, зарасла у коров. Поред реке  се вијоре  крошње дрвећа. Села око града су празна, у граду живот све оскуднији. Отварају се „народне кухиње“, „Сигурне куће“...затварају локали, некдашњи Тржни центри сабласно зврје празни...У граду је саграђено у потоњих десетак година више цркви,  то се  нови бизнисмени искупљују за  грехе. „Какво време такви ктитори“. Није важно што инвеститора нема ни на видику. Да ли смо, напокон схватили, да они не дају тако лако, да су штедљивији од нас, да трипут мере, па секу...Да хоће себи равног... Није битно што нема вртића, није важно што су и школе руиниране, веле „блокиране“, али то ће се решити... У граду се одржавају фестивали, разне буркџијаде,  певају „Звезде гранда“. Значи, биће боље, има наде, само да преживимо ове „болне реформе“ дотле ћемо да схватимо да без рада нема ништа, да „туђа рука свраб не чеше“. Да...
Идем, кроз град, уз слуху ми стихови Црњанског:
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
Али шта вреди када на Фејс буку песникиња  Јагода А. Маринковић постави стихове наше  худе стварности:
Нигде већег сиромаштва
Нигде више страних банака
Нигде мањег народа
Нигде више странака
Нигде више јавних WC-a
Нигде више фелакија
Нигде више здравије хране
Нигде више душе затроване
Нигде више лажних обећања
Нигде више немања
Нигде више шарених лажа
Нигде више већег срања
Нигде веће инфлације
Нигде добит нула
Нигде у џеповима стање
до општег расула
Све у свему у Србији
живот кaо поема
То што има Србија
тога нема нигде
Смета ми бука, мучи несаница, устајем рано. Изненада ме ред пред поштом. Још није свануло стоје испијених лица људи жене. Данас је пензија, дошли да се виде, прозборе помену оне који неће више никад стати у ред. Смртност је повећана, умрлице вијоре. Прскају наз озго, душмани, прича жена.  Зато смо овако шунтави. Запрашују годинама из авиона оће да нас затру. Немам шта ни да чекам, јада се друга. Кад узмем ову јадију два дана купујем хлеб онда месим. Бивши официр каже како дају два а ишту пет... Полако нас тамане и наши. Нема ведрих лица, а у говору нека мука. Неко рече како су пензионери највиталнији део становништва. Како су тамо пензије толико велике? Зашто смо ми овако кукавни? Може роман да се напише, филм сними, свет да види, можда се сажали, удели. На улицама све више паса. Нема деце, ретко да видиш жену како у колицима вози дете. Који је ово град? Кажу да се и саобраћајни знаци скидају, згодни,веле,  за печење паприке. Досетљив Србин, зна да се, када нема,  снађе.
 Шта ако је на улазу скинут знак и не пише који је ово град. Заиста, врли Читаоче, који је ово град?
Идем улицама, тражим излаз, ал ниге ни натписа: Излаз.