Тзв. МОГУЋЕ и НЕМОГУЋЕ линије "Заветина"

петак, 14. фебруар 2014.

(СВЕВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА ОВОГ ВРЕМЕНА) / Мирослав Тодоровић

БИТНА ПЕВАЊА ИЗМЕЂУ СВЕТЛОСТИ И ТАМЕ

Братислав Р. Милановић: Цврчак у децембру, Просвета, Београд, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2013.

У беседи поводом „Жичке хрисовуље“ песник Милановић је исказао начело свог певања и истакао
да је „Са речима, песнику дата моћ да преображава свет. Било би богохулно изједначавати песника, слабашног људског створа, са Творцем који је од речи створио све што можемо да видимо, помиришемо, додирнемо чујемо. Није песнику дато да преображава Творчево дело, већ да речима мења оно што су људи у својој грамзивости, властољубивости, самољубљу и осионости од Творчевог дела учинили. Песник, наравно, нема моћ да утиче на светске политичке и економске процесе, али има дара да крхотине раздробљеног света доведе у један нови ред.* Тај поредак ствари биће само његов, другачији од свачије замисли, засебан, онај који нуди читалачку драж откривања и сусрета са новим и неочекиваним. И колико је песника, толико је светова, усамљених али ствараних, с љубављу која стоји насупрот рушилачкој енергији што је раздробила некада невини шар“.
Песник нема ту моћ, али ту моћ му даје реч. То је она Реч коју је еванђелиста новозаветни обзнанио: У почетку беше реч, и реч беше Бог и Бог беше реч. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, а без ње ништа није постало што је постало. У њој беше живот, и живот беше видело људима. И видело се светли у тами, и тама га не обузе.“ (Јован, 1, 1-5). До те речи сеже песничка реч песника Братислава Р. Милановића који ствара, и оставља песничко, сведочанство свог (нашег) времена у којем се находи душа овог времена.
        Јер,  Поезија је у свему што човек чини, а како  је, по Хазлиту, честица која постоји у човеку што  шири, разређује, прочишћава и уздиже читаво наше биће; без ње је људски живот бедан као живот дивље звери. Она је ткиво од којег је наш живот створен. Остатак је заборав сушти мртво слово, јер све што вреди запамтити у животу је његова поезија.
         Данас,  када је све обесмишљено и доведено до апсурда, када су праве вредности потиснуте на маргину,  када је на ове просторе зинула и ала и врана, када и језик наш сваким даном нестаје, када се књижаре затварају а кафићи отварају, када је све(т) у власти капитала и нових богова оличеним у новцу, када je све мање човека у човеку, јер је обездушен, обезљуђен, јер му је душу, то песничко осећање света, узела идеологија звана „нови врли свет“, свет који је постао орвеловска „животињска фарма“ поезија је потребна као спас... Својевремено је Сефери казао: Верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија.
         У нашем времену поезија ми се чини више но икад потребна људима, како је то вазда бивало у историји, људима суоченим са негативним силама које су окренуте против њених основних и општих својстава: емоција којима осмишљавамо своје свакодневно живљење и маште којом дограђујемо јад, беду и величину тог живљења. Ако нас поезија и не учи како да живимо, она нас учи како да постављамо питања. Поезија, ма у којем времену, пита се не само о сврси свога говора, него и о томе ко то говори у нама, кроз нас, обраћајући се другом и покушавајући да покаже како тај други заправо јесмо ми сами. (А. Ристовић)
Песник Џејмс Дики је казивао: „Поезија вам неће спасити живот - / Али ће га учинити вредним спасења.“
       Транзициона времена су угрозила данашњег човека, ђаво оличен у металу и пластици створио је, у виртуелној тамници, безосећајног створа који је у власти божанства новца, створа који је изгубио сопствену душу.  Без оне честице што уздиже читаво наше биће, која нас  уверава  да ће само   божанство поезије после свега, попут косовке девојке, видати ране и спасавати човека сутрашњице. Човек се од свега најбоље спасава  уметношћу, каже Гете, а Његош вели: Поета је клик смртнога с бурнога нашег бријега, поета је глас вапијућег у пустињи; он сања о бесмертију…
А још пре 200 година Фридрих Хелдерлин је поставио себи, и нама, питање: „Чему песници у оскудно време?“
Песник Братислав Р. Милановић не поставља питања, он пева (Пева да се свет не би распао...) јер  је „Балкански певач“ коме, стихом његовим речено:
Неки мали амбис чучи на моме рамену,
Одмах покрај ува, и гони ме да певам.
..............................................................
Певај, шапуће мајушни анђео, вратиће се
Снага у суве удове, дићи ће се
Болни из сваке постеље, певај
Јер ако престанеш у свет ће опет
Залећи тамнина и свуда ће цветати кукута,
певај док ти грло не натегне,
док се саће небеско не испуни гласом
певај док се не распрсне жила.
И ево  по  столећа пева Братислав Р. Милановић. У његовом гласу находи се Реч памтивека с којом певањем овај песник успоставља лук. Под сводом  певања, у збиркама: Јелен у прозору (1975), Клатно (1980), Неман (1987), Балкански певач (1995), Врата у пољу (1999), Силазак ( 2004), Мале лампе у тамнини (2006), Писма из прастаре будућности (2009) до ове Цврчак у децембру  исказана је „драматична судбина човека“ (Миодраг Павловић). Од Јелена... у којем је до пуног изражаја „дошла његова имагнације која је иницирана колико животом толико и наслеђем надреалистичке и неосимболичке традиције“ до ове књиге зрелости и сумирања Цврчак у децембру остварена је поезија моћног тока и садржаја. Милановић је,  како је својевремено написао Павловић, „песник који не личи ни на ког посебно“. Објављене књиге потврђују посебност Милановићеве поезије и уверавају да је он самосвојан ток у току свеколике поезије овог времена.
У аутопоетичком тексту „Песник у времену“ песник каже: „Песник не може да живи ван свога времена, у неким непостојећим димензијама. Он се остварује у своме времену. Само ту може да сагледа и разуме, ако има дара, суштину постојања, љубави, живота и смрти, проблеме друштвеног организма који су увек исти, али у друкчијим историјским околностима имају другачије манифестације. Све то, на, крају може да изрази само језиком свог времена“.
Изразио је ово време, истине стварности свог времена транспоновао је у песму. Речима нашег времена које меморијом језика овог тла кроз поезију исказују универзалне истине земаљске  судбине,  како човека тако и његових творевина. Судбина је песнику подарила умеће да изрази ћутање несталог, да кроз митске слојевитости језика и тема попут Орфеја сиђе у минуло, и да својим гласом чује универзумну реч песника претходника што у његовој песми даје посебну боју, а њему идентитет песника судбинског. Милановићеву поезију одређује снажна унутрашња конзистентност енергије тематско - мотивског као и метафизичка струјања што јој попут „шума времена“ дају посебан звук.
        (Сваки песник је звук за себе, и знак по себи, и зато је и највећи духовни напор да се тај звук, како би рекао Момчило Настасијевић, обелодани.) Песник Милановић је у својим певањима остварио свој звук. Он је и у називима збирки који су својеврсни сводови (кровови) а истовремено основе зиданица стаменог певања и немирења.        Наслов Цврчак у децембру сугерише симболико-метафоричким отварањима и положај песника у овом оскудном времену. Оном о којем је упитно казивао Хелдерлин, овом у којем живимо и о којем је Андрић казао да „Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати” док Милановић пева стиховима у „непрестаном критичком дијалогу са својим временом, са историјом, идеологијом, утопијом о стварању срећног и праведног друштва, ако треба и силом. Примери силе у разним облицима нису били ретка појава. Те теме, заправо, никад нису престале да ме интересују. Од њих зависи наш свакодневни живот, па и свакодневни живот поезије. ... И зато сам у свим својим књигама, без изузетка, објављивао и такве песме. Од њих, пробраних, настала је ова књига: "Цврчак у децембру."
        Компонована од песама битних тема Милановећеве поетике збирка чини јединствену целину. Изабране из претхoдних збирки и нове песме обједињују тему која под кровом наслова Цврчак у децембру гради својеврсну песничку кулу у којој је стихован однос песник – стварност – историја - поезија. Наслови збирки и циклуса  песама репрезентују Милановића као песника посебног кова и творитеља поезије снажне унутрашње енергије.  Збирку чини избор песма у чије теме је уткана Милановићева поетика разломљеног  света и времена. Она је у овој збирци остварена као темељни принцип певања. Остварена је хармонија између поетских елемената чиме је песник потврдио начело „да свако  вредно књижевно остварење функционише цело“.  Теме збирке су својеврсне духовне мапе  које сумирају  и  палимпсестним својствима сугеришу духовну вертикалу која поезији   овог времена обезбеђује свевременост. Једном речју, универзалну комплексност. Избором  је  остварена  тематска жила куцавица  у којој се находи  и одзвон   библијског певања:  Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем. Песник је исписивао слојевите песме, у стихове је  унео и своју духовну биографију кроз коју се прелама поетика његовог певања и промишљања тема чиме указује на филозовију своје поезије. Она поседује својство универзалности која јој обезбеђује постојаност.
Кроз оптику свог времена песник промишља време(на) прошло (наслеђе) које његовом певању обезбеђују стамену основу. Милановић оперише реалним чињеницама имајући на уму Мирчу Елијадеа и његове речи да „не постоји људска чињеница која истовремено није и историјска чињеница“. Драматургија песничких кругова (Под тврдим зконима, Зловремци, Институт за снове, Пепео слатког дома, Tema Balcanika) са предговорном песмом Зловремци, и завршном Немој, анђеле потврђује епску димензију лирског промишљања света, у којој критичка опсервација има снагу универзалног, прометејског, дискурса, што од памтивека судбински прати човека. Сама та чињеница овој поезији обезбеђује дуговечност као и потребу да се пева, да се буде песник, ма и цврчак у децембру. Јер, како каже Игуман Стефан у "Горском вијенцу":
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљи
Свјет је овај тиран тиранину
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге
у њ ратује душа са тијелом...

...волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије
Нико срећан, а нико довољан
нико миран, а нико спокојан;
све се човјек брука са човјеком

Ови стихови су парадигма свеколике поезије што прати земаљску усудност и чије се одјеци находе у Милановићевој поезији. Упоришна и изворишна тачка његовог певања се находи у Речи, у искуству песме, мелодији језика и његовој интуицији да имагинацијом, песничким духом и својим животом испева стихове, да упесми стварност и своје време. У песми „Чудо над чудима“ Песник износи своје песничко верују: - не умем да говорим о ситним стварима: / о чешљевима, столицама, ексерима, лишћу, / мада често помињем конопац. / И нож.
Изгледа: живим у глупим бајкама; Неопходна ми је суштинска промена...Јер не при-стаје на лажи идеологије века вукодава (Мандељштам), он види истину испод њене маске, стварност иза Потемкинових кулиса, и склања је у песму, и као што је Симовић певао: у мрачно време ово, /све што имам скривам / пола у нејасно пола у незаписано слово. Теме, а не лирски јунаци како то критичари не хајући што је „Уморан демон те-орије“ (Е. Симион) казују, дакле теме:  Ђордано Бруно,  ( „Само ствари мењају нарав, учитељу..), Ђорданова крушка, Франциско Гоја,  Мандељштам омогућују Милано-вићу да оствари потпуну естетску идеју песме уз помоћ ових изабраника и њихових де-ла. У песми - теми Мандељштам која је симбол и песников alter ego завршни  стихови указују на семантички контекст ове поезије и Мандељштамовог певања  као једног од могућих читања.

У ваздуху блиста језик
-полећу са њега градови: јабука: земља:
Падају на столове уместо воћа:
Сели се Емиљевич са местa  на место:
Отима шију  - очњацима

 Тако и Милановић песнички посао обавља умујући стихом о свом времену снажећи песму битним одјецима из богатог и сложеног књижевно филозовског наслеђа. Метафором и симболом остварује поезију која се отвара урањањем у подтекстулне слојеве. Отуда код Милановића, у руху симбола и полифонији ингениозно изабраних метафора, изабране теме кроз лично оличавају универзалну космику песме. Он пева из теме, клеше песму споља  изнутра је резбари, из дубоког промишљања и запитаности исказане речима које асоцијативним отварањима шире тематске лукове.
Певањем потврђује мишљење о поезији као искуству и осећању, као и Малармеово уверење да су стихови од Бога... Из његове поезије се ишчитава много више него што реч критике може да искаже. Његови in nuce описи потврђују Фрејзерово мишљење „да се поезија више састоји од описа него што се иначе мисли. Јер, поред оних других које обичан читалац не опажа, а који постоје и у једном стиху, понекaд у једној речи, чему целокупна лепота мисли остаје дужна; и то дивно делује на нас, из простог разлога што то јесу описи. а то значи отисак живе слике нечега у нашој свести.Управо овоме метафорични изрази, пошто их одабере разум, дугују своју лепоту и своју елеганцију; свака метафора је један кратак опис.”
Милановић је песник метафоре и метафоричних описа. Синтагме метафоре изражавају супстанцијалну онтологију ове поезије у уверавају у чудо песничке креативности, као изражајне моћи језика: суштинска промена, мисао промрзла(у), опасно сећање, лажне песме, шупља кожа, жива со, репоњи полажем рачуне, упоришне тачке, светлост и таме, ...небеска срча, свемирске  очи, усирена мрља, света мудрост, згаришта и јаме, ветар од јаука, корица живота, Стрелца до светлости, пиљило из небеса, досуђен пад... У синтагми досуђен пад находи се исказ о усудности земаљског пута што сугерише и поетику наслеђа као коегзистениције ове поезије. (Свет силази код јекне...) звоно у висини. Оне , синтагме, реперне су коте Милановићве песмогарфије. Он се песмом брани од вечних зловремаца, иако: и ...када се љубав прометне у живот / а чама у струј ветрова / да се просветли намргођен дан, // у хладним зеницама, под челом, / / неће променити нарав зловремци / што се излежу из црних јаја; / не могу их изменити ни сјактава реч, / ни топли таласи разума.
Зловремци су метафора земаљског усуда коју песник стаменим стиховима казује док асоцијације говоре  О бездану пролазности, и о будућности што је већма прошлост,док све завејава хладна студен заборава.
Удахнуо је песник у песничку реч со и горчину овог времена, као стваралац с великим искуством умствено је реч свео на меру теме, исписао поезију која поседује естетску димензију и песничке квалитете. Реалистички дискурс поезије се вратио животу и времену, потврђујући да само поезија која дише на време и живот има смисла.
Песник  је кадар да импулс песме из стварносне чињенице оваплоти у песму, да хоризонт песме у широком распону, по вертикали, као и сезању у прошлост оствари као просторну песму, да је ерудицијом и снажном инвенцијом обележи универзалном све бојом.
Скоро свака песма овог избора  има језгро из којег се садржајно грана у оквирној теми песме, шири смисаони хоризонт, одржава светлост песничког духа. Именовано је у неименованом што се открива у разуђној асоцијативности речи, синтагми, симбола. Студиознија проницања омогућују да уђемо у „тамни вилајет“ садржајних слојева, дочим се кроз херметичне наслаге може ићи стрпљивим читањима подтекстулних слојева. Један други песник овог поднебља Миљковић каже да је „све у самој песми. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони.“ Милановић уверава да је песма једина стварност која опстаје. Стварност у песми са метафизичком космиком стиче значење симбола. Све што је прошло постаје симбол (Гете). Наслови његових песма су кров песми, колофон, а истовремено основа његове песничке филозофије. Он није песник понављања, већ је песник  креирања и витализације знаног. Његов глас се придружује гласовима за певање као борбу непрестану, онима што су сада „мале лампе у тамнини“, звезде што нас из бескраја космичке ноћи призивају у свемоћну песму творца.
Овај песник високе мере, промислитељ, без журбе је склапао песничке збирке, не хајући за Клатно времена и промена које су неумитно указивало на пустош и празнину на зловремеце што су од памтивека на земаљској позорници од којих се песник бранио певањем. Као што је Милан Ракић, по речима Исидоре Секулић, пример песника који није објављивао песме док се у њима не слије креативно и конструктивно тако је и Братислав Р. Милановић песник вајаних, исклесаних, песама.
Ја не пјевам што ја јада немам / већ ја пјевам да јаде растерам, казује народна песма, а песник се од зловремеца брани и магијом, као што у песми „непотребан летопис“ казује стиховима очајници одсецају глог и оштре колац / којим ће у некој будућности променити свет сугерише на обредно лишавање зла оличеног кроз употребу глоговог коца за уништавање вампира. Митски слојеви свеколиког Милановићевог певања, из народног веровања, о оностраном, који су у прошлим врменима били саставни део живота, одликује слојевитост значења, разуђена асоцијативност бремените симболике и снажних метафора. Није песник Милановић следио књижевне моде, нити је ишао стазама претходника. Али  он је песник који зна да свој глас оснажи гласом песника минулих времена, да потврди да се песма не прекида, да је она пут спознаје, пут ка  Богу.
Има на свету Бог зна колико различитих гласова, али ниједан није без значења“. (Корићанима посланица). Тако сваки глас знан има своје значење. Ехо песничких гласова прошлости  који се находи у Милановићевој поезији казује  о просторности ове поезије,  њеној  укорењености у фолклорну, митску, религијску, националну прошлост која је допринела обједињујућој просторности дела.
 Адепти Милановићевог песништва су тумачећи његову поезију настојали да „дишифрују “ тематску компонетну истичући „мотив побуне“ о којем песник у својим аутопоетичким исказима казује. Јер „песма себе никад не изневери, али често изневери свога песника, па се неком прикаже каквом је песник никада није замишљао“ (Миљковић). Песми су излишна  песникова објашњења јер, песма, како вели Платон више зна од песника...
Триптихон Ево иду је универзална песничка фреска што вечну тему земаљске повеснице сумарним стиховима  остварује као универзалну метафору. Ево иду... вековима иду кроз људску историју, смењују освајачи, иду ,,као да је глава вечна, / као да се и њима не спрема / бунар под ногама.“ казује песник у чијим стиховима је сумирана прича људске врсте коју још песма памти. Погледом у прошлост, песник остварује суштинску поезију историјских мена диљем земаљског шара. ...дошли су да пузе за оним / што Једина Мудрост само онима / који не траже – даје.//дошли су да спусте / плашт на своје трагове, / да румене стопе расуте по свету / замажу као мачка репом. Песник се ”брани” од оних што Ево иду... час су светлост, час су тама, а песма у херметичној просторности указује на слојевитост значења до којих се стиже само студиознијим одгонетањима како стихова, тако и речи. Јер, и речи ове поезије су вишезначне, симболичне, имају памћење и боју овог тла а из песме асоцијативним зрацима теми обезбеђују особен сјај и звук. Речи: Јаје, сенка, со (соли), икона, бунар, синџири (од злата), гуја, олово(м), креч, образине... су кључне на овој умствено компонованој, троделној, песми - икони, метафори испеваној у овом времену, за сва времена. Милановић, свакако, има на уму и значење тројства у свеукупности метафоричног израза и певања. Отуда у овом избору и триптихони. Поновни запис о Троглаву, и Триптихон за Алексинац. Већ стиховима „Речима скидам црнину са ове земље : / бушим ходнике ка светлости / и ја већ застрт њеним хумусом / и отварам јој утробу гласовима / својим и иним: е да би кроз оптику своје песме видео, и оживео, кошмарну слику прошлости, чуо из тмине појање, уверио у истиноносност проповедникових речи: Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас. Ново је то што песник „драматичну судбину савременог човека, и света“ ишчитава и из баштине, а митско оваплоћује стиховима из који се чује бруј прошлог. Уједно, песник указује на понављање циклуса збитија.
Све су слило у ове стихове, поезија и историја, песников живот, искуство и стваралаштово повезали су се свеобухватно, фатумски проткано садржајним нитима универзалног које је Милановићем песничким дахом преточио у певање из којег: И ево: звижди кошава кроз кости / моје мајке избледеле на бридовима Ртња, / кроз очи Галеријеве просуте испод Гамзиграда, / кроз свиралу од бутне кости: / све је тамнина, и ништа, и ништа, / само језа, / само страх.. И наставља се драма живљења на позорници света. Просторност ове густе поезије страшног бруја упућује на живу линију свеколике поезије која истиче из Речи (Јов. 1.1) и кроз тамне наслаге векова избија попут понорнице у ово доба. Израња из предања троглави Тројан, у песниковој визији „седи у столици, телефонира....“ то што је песнику дано да види находи се у стиховима који су слике - сцене мрачне атмосфере апокалипсе пред којима и песник остаје нем и отуд  питања: „Шта ћу сад кад су потопљени градови, / кад су огњишта расута, а ватра угасла. / кад се расковник осушио јер речи нису више / речи, / кад је Он ту, раскорачен нада мном, / Непоменик, шта ћу сад?“
Нем без речи, али како му је реч (Песма) једини штит, одбрана од зала, песник пред (над) страшном сликом разарања родног Алексинца, недело сатанског дејства, именованог цинизмом безбожника ововремених Тројана „Милосрдниг анђео“ претаче и своје биће у крвоток песме „Шта бих сад желео“ и ремек појање литургијског бруја „Триптихон за Алексинац.“ Вазнеће све у стихове који се садржајно рачвају дочим асоцијативним призивима отварају и дубље тематске мотиве. У поенти песме, настале непочинством писца В. Х. који је тражио бомбардовање, а чије су „ уранијумске бомбе промашиле / мог злотвора и три пута ми срушиле Алексинац, / од којих је после умрла моја мајка, / и њена комшиница Олга, / и још триста ослобођених Алексинчана, / на том пепељастом језику хоћу / да ти напишем песму, / а у њу да сместим само оне две сирове речи... Кроз песму се прелама мноштво тематских мотива, у њој је и ватра песме фреске „ Триптихон за Алексинац. Свето тројство Речи, слике и трагедије носи ову стамен певанију бола осликану стиховима: Уместо огрезао у светлости, / овога јутра лежи окупан у смрти, / испод расцвалих шљива, у априлу, / између лала смрвљених дахом црних соколова, / на крају света, на ивици времена.
На позорници је град окупан у смрти, песник речима сликама заокружује виђење страдања града „Док над њим хуче године безумља...“ Страдалне димензије су изражене сумарним стиховима који су прожети сликама из којих се помаљају „сени предака и душе безгрешних“. И мотив страшне празнине као сазнање које отвара драматику певања. „И то је песнику дато: да из подземља, / место Еуридике, излудео од љубави, / изводи један град а да се не осврће на његов / тежак корак, на његов у напору испрекидан дах. // То му  је дато.“
Дато да речима, сликама компонује снажну песму, да из бола запева гласом у којем се чује митска мелодија чији код указује на дубоку димензију доживљаја. И наставља у овом певању ради сложености поетизоване трагедије града која постаје симбол. Свако ново читање, и понирање у песму, отвара друге релације митског у овом певању. Речи и синтагме: црни соколови, ивица времена, божија равница, сени предака, крст, страшна празнина. Вечност, крш историје, саде смрт, гејзирима црнице пршти нада, пропала будућност ...означавају садржајно и смисаоно поље литургијског певања у којем се дешава чудо. Певач ће доживети катарзу исписујући стихове просветљења у визији вазнесења:
и гле: расут се град подиже са пресвете
 своје земље , поново жив и пење се
 ка својој деци у небеса, у висине
Вазнео се у песми својеврсној космичкој  метафори што казујући о знаном има одлике универзалне песме чија тема је оваплоћена овим стиховима.
Сарамаго каже да језик бира писца, тако и поезија бира песника великих тема. Милановић је песник великих ( битних ) тема универзалног дискурса. Балкански певач који речју стоји између репатог и анђела, пева о судбинском између светлости и таме.
А моји другови пишу песме,
О шибицама, иглицама, бочицама...
Нека пишу.
 Овом терцином, тројством стихова, Милановић потврђује оно што му је дато. Дато да буде  песник битних тема, да својом речју потврди Сеферијеве „Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху - а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи?“ О томе „Цврчак у децембру“ у чијем цврчању и звуци прошлости  мелодији овог, и будућег,  времена дају боју.
Нова, студиознија, читања, и стајне тачке тумачења кроз призму респектабилних књижевно-теоријских, естетичких,  лингвистичких и културолошких сфера потврдиће  постојаност ове поезије у којој tema balcanica кроз стихове песме Молитва у цркви Sacre Coeur поручује:
Ако је твоје срце мудро
разуми говор неразумног
сваки пут кад ти дођем
венчај се ауром од мојих очију
што се већ хиљаду година повлаче
по тлу.

______________
*
Болд. М. Т.

Нема коментара:

Постави коментар