УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

ЦЕО СВЕТ (песници,1)


..
..

Неколико превода Борхесових песама



извор : "Књижевна реч", бр. 195, 25 септ. 1982., стр. 10, 11.  Препев Радивоја Константиновића
ЛеЗ 0007264   



..

Виљем Батлер Јејтс  Острво на језеру Инисфри
Песник Јејтс, ма једном од зидова "Прве књижевне мануфакуре" (преузето са корица једног часописа)
ЛеЗ 0007263  
..

ИЗАБРАНО. - из мог дневника.Писано деценију пре 2002. (Док је наша мајка - Наталија, стуб куће у Мишљеновцу била жива и у снази, Бог да јој душу прости!) Једног петка 30. јула 1993, око пола пет поподне.  У једној свесци на чијим корицама пише крупним словима "ПРВА КЊИЖЕВНА МАНУФАКТУРА". (Шта је то требало да значи? Шта у ствари данас, двадесетак и више година доцније, значи?Бог једини зна, или можда неко од анђела.)  - Оскоруша заклања видик. Порасла је до горње ивице прозора. (Прозора наше сеоске библиотеке, Собе у којој сам рођен, понављам.)  Јела заклања поглед кроз улазна врата. Дуње - то јест седам стабала дуњаца, заклањају поглед  на суседову кућу. Та суседна троспратна кућа заклања поглед према средишту села. Поглед преко кровова, према бреговима, иза којих је суседно влашко велико село (Мустапић). Ко никада није био у сличној ситуацији. Ко никада није седео за овим столом, имаће о свему овоме што записујем непотпуну представу. Негде недалеко кукуриче петао. Чује се и цвркут ластавица, које имају гнезда под сводовима шупе Велике магазе. Сунчано је ... А то што бих хтео да опишем, само је хиљадити део огромне стварности, у којој свака ствар и сваки човек, свака травка и сваки цвет, има своју физиономију, душу, историју и предисторију, која измиче, јер журимо као затрављени и омамљени нечим другим, неважним... Садницу оскоруше испред библиотеке донео је и засадио наш деда по мајци - деда Воја. Пре више од десетак година. У читавом атару нашег села оскоруше су губе, нестају, одумиру, суше се као брестови. Само у  Дубравама, где деда Воја има салаш, постоји једна велика, родна оскоруша, скривена у шуми иза салаша Банкера. Друго стабло је на нашој ливади у Лакомици покрај Пека. Треће -ова овде.  Друга и трећа оскоруша још не рађају. Деда Воја је претпрошле јесени, једне ноћи, нестао. Свуда су га тражили, али није било ни трага од човека. Пола године касније, Пек га је избацио на један од спрудова у Белилу, где су га пронашли неки овчари из села Српци. Није утврђено шта се са Дедом догодило - да ли је сам скочио у вир, или су га непознати починиоци убили, па бацили у реку, да сакрију злочин? Али, ко би тог добродушног старца убио и зашто? Колико је покојни деда воћака дивљакуша - пресадио, окалемио, себи и својима, и другим сељацима? Најбоље споменике покојник је подизао себи за живота, и не знајући то, то су оскоруше, трешње, виноградарске праскве, ораси и дуње, крушке-лубеничарке...
     Оскоруша испред прозора, јела испред врата, крошње  дуња уз северну ограду нашег дворишта - затварајући видик, отварају другима невидљива - врата "ПРВЕ КЊИЖЕВНЕ МАНУФАКТУРЕ". Врата су отворена, једина врата, према зрикавцима, дубини и ширини летњег предвечерја...
     ...Сад је већ ноћ. Прошло је девет. Виде се туробни крајичци ноћног неба. Ноћ се згушњава. Помрчина је густа као црно руно вуне. По бетонској баштенској стази одјекују кораци босих ногу мојих синова. А после тога, надолази, као некаква агонија, из помрчиме и фатаморгана једне немогуће књиге, и све је ближа, као оскоруша и јела са - сада - својим тамним обрисима.
      Субота, 31. јул, око 09: 05 ч. - Оно што води у пакао (како пише Леонид Шејка) то је лагано и млако попуштање. Мајка окопава виноград испред Велике магазе. Ветар преврће лишће дуња. Отац сишао у поље да набере торбу траве.  Синоћ беше ужасно...  Родитељима није могућ приступ у "ПРВУ КЊИЖЕВНУ МАНУФАКТУРУ".  Стваралаштво и аксеза су две паралелне линије. димитрије ми је скувао кафу. Скувао је и мојој мајци. Иван се скинуо скоро го. Одврће баштенску чесму. Не радује ме гукање гугутке.Трактор брекће у суседству, али шта трактор!Помоћу њега се не може ништа изнети напоље из "ПРВЕ КЊИЖЕВНЕ МАНУФАКТУРЕ". Унутра постоје многи предмети, никада их нико није побројао, нити проинвентарисао. Толико их има и сви се опису да уђу некакву нову целину, налик на ново сазвежђе. Јер та нова целина и ново сазвежђе, трагично усамљено, ништа не може доклазати  осим своје егзистенције, изолованости. Улазак и боравак у споменутој мануфактури другима није изричито забрањен, не. Мајстору или власнику мануфактуре ипак више одговара самоћа и тишина манастирске ћелије. Пред власником су Пирамиде времена, Лавиринт неисцрпних складишта - света, великог реквизитаријума. На столу је уз пикслу пуну опушака, флаша алхемичарског преображаја...
     Јеле је отац купио у пожаревачком расаднику и посао по дворишту пре више од двадесетак година. У оно време кад су испред нове куће засадили виноград. Јеле су вршњакиње тог винограда. Стабла дуња је засадио отац, а калемио их је деда Воја. Оне рађају сваке године, толико да снабдевамо и комшилук за слатко...
     Сусед нешто упорно закива, кад ветар заљуља стабло оскоруше. видим белу мајцу суседа, који закива. Он има поглед скотурене змије, која се буди. Он има свакако и душу, различиту од душа оскоруша, јела, дуња, и душа унутар "ПРВЕ КЊИЖЕВНЕ МАНУФАКТУРЕ".
    Допиру различити звукови - копање мотиком, закивање ексера, кресање секиром шибља, - све ме то нервира, јер такви звукови се никад не стварају унутар споменуте мануфактуре, напротив.
   Запазио сам и крупну муву на прагу улазних врата - упреда предње ножице великом брзином, упреда - распреда.
    Ђаво се у току дана прерушава у кума, оца породице, у обиље, у заједнички ручак. У неизрециви ћорсокак.
     "ПРВА КЊИЖЕВНА МАНУФАКТУРА" није склониште, већ низ соба у којима душе одржавају своје гозбе и своје тајне састанке, посвећене унутрашњем распореду раскоши...
   ________________
 
      23 године после. - Коментар. Потрудићу се да буде што краћи. 16.07. 2016. - Горњи запис, случајно сачуван и пронађен, пре неки дан, треба да буде допуњен, барем овим појединостима. Оскоруша испред библиотеке осушила се уочи смрти наше мајке Наталије, пре тога је била заметнула, али плодови нису сазрели. На истом месту, никла је лоза, назвали смо је Наталијина, успузала се уз веранду, родила. Па се и она осушила.  Јела која је заклањала поглед кроз врата - посечена је у мом одсуству, не знам зашто, али је нова посађена после тога, и већ је довољно порасла...Дуње је наш отац Михаило посекао из неког ината (нисмо долазили редовно да га обилазимо, после мајчине смрти, нисмо брали грожђе и дуње, па је он морао да тера колицима дуње да се не би поквариле у дворишту, и баца испод пруге, јер више није хтео ником ништа да поклања, како је говорио, "јер и мојим унуцима нико ништа не поклања". Уместо дуња посадио је три јеле, које су већ достигле висину од три метра, и даље расту... (...)                                                                                                                   Б. Тукадруз

ЛеЗ 0007262  
..


 

Нема коментара:

Постави коментар