УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 26. децембар 2016.

Ова села и куће им дођу успут, из Немачке, Француске и других западноевропских држава, када се враћају према отаџбини. Кажу да им је довољно да имају свој дом, да се одморе пре него што наставље ка Турској

Странцима кућа и њива за 2.000 евра В. Ћирић | 26. децембар 2016. 22:00 | Села на издисају у пиротском крају, дуж источне трасе Коридора 10, меркају Турци, Бугари, Французи... За мале паре дом са пристојном окућницом и обрадивом земљом. Издвоје једну до две месечне плате и ето им имања
КУЋЕ у запуштеним селима и селима на издисају у пиротском крају, нарочито у онима која су ближе источном краку Коридора 10, све су занимљивије за странце. За неколико хиљада евра може се купити кућа са пристојном окућницом и девичански чистом земљом која се деценијама не обрађује.То је још пре шест година показао Мајкл Михаел (41), из Француске, пореклом са Гвинеје, када је пазарио стару кућу у Чиниглавцима. Не може се рећи да влада јагма међу странцима за дотрајалим зградама, али је од тада продато неколико кућа у селима попут Чиниглаваца, а последњи пазар је обављен у селу Срећковац, с десне стране Коридора 10, тачно преко пута Чиниглаваца, где су пазариле две турске породице.
Међу онима које интересују старе куће су и Бугари, нарочито они чији су преци из ових крајева.
- Ова села и куће им дођу успут, из Немачке, Француске и других западноевропских држава, када се враћају према отаџбини. Кажу да им је довољно да имају свој дом, да се одморе пре него што наставље ка Турској. Кућа се заиста може купити за новац који њима не представља никакав проблем. Издвоје једну до две месечне плате и ето им имања. Наше село је “запрвило” када је пре шест година дошао Мајкл Михаел, из Француске, и купио једну стару кућу. Истини за вољу, од тада се није вратио, али редовно плаћа све рачуне: струја, вода, порез и остало. Рекао ми је кад је отишао да ће овде да се бави производњом здраве хране. После њега овде је долазио његов отац који с времена на време обилази имање - каже Раде Динић, из села Чиниглавци.

У селу Чиниглавци већина кућа је на продају
Света Јонић, из Срећковца, каже да су наша села на издисају, да нема људи и да није пензионера који се ипак после радног века враћају на очевину, до сада би потпуно опустела.
- Село без људи одумире. Боље је да има народа, макар био и из иностранства, него да нема живе душе. Наша земља је чиста и незагађена. Не верујем да ће ове две породице из Турске да се баве пољопривредом, али ако има људи биће боље и нама - каже Јонић.
Поменута села су дуж трасе Коридора 10. Има пуно старих и напуштених кућа, јер се након смрти власника потомци углавном виде само на оставинској расправи и тада се по правилу закрве.
Цену имања последњих година мало је подигла експропријација, а пре тога неколико хектара њива и кућа могли су се пазарити у врх главе за 2.000 евра, док је у планинским селима још јефтиније.
САМО ДА НЕ БУДЕ КАО У КОМШИЛУКУ
Тренд куповине старих кућа по селима ближе главним саобраћајницама виђен је и пре пет-шест година у суседној Бугарској, где су пазарили Немци, Аустријанци, Руси... Све се брзо завршило јер су многи новопечени власници у адаптацију кућа и опремање уложили поприличан новац, да би затекли праву пустош када би се после неколико месеци, нарочито током лета, вратили на одмор. Углавном неидентификовани лопови би похарали све што се може покрасти: од намештаја, преко инсталација, до технике.

Уметност "задња рупа на свирали"

ПОЛЕМИКЕ БАС културни ас! & Миломир Краговић, књижевник и новинар | 24. децембар 2016. 16:30 | Коментара: 2. /Тужна прича око књижевне награде добија неочекивани обрт: полувековну традицију спасава компанија БАС, која уплаћује 200.000 динара и чува образ великог песника Милана Ракића
 Миломир Краговић
Миломир Краговић

МАЛО је фалило да се најстарија српска књижевна награда "Милан Ракић" окити афером. Држава је, једноставно, рекла да нема пара, а сирото Удружење књижевника Србије једва да може да плати штампање плакете за добитника.

Овај инцидент у култури, како оцењује председник Удружења књижевника Радомир Андрић, актуелизује бројна питања: од тога да је уметност "задња рупа на свирали", до немања озбиљног плана шта то Србија хоће у овој креативној, запуштеној области.

Тужна прича око књижевне награде добија неочекивани обрт: полувековну традицију спасава компанија БАС, која уплаћује 200.000 динара и чува образ великог песника Милана Ракића. Оно што није схватила Комисија Министарства, укапирало је руководство Београдске аутобуске станице. И није тражило никакав публицитет. Напротив!

Тешко је разумети да Комисија (Тамара Митровић, Зоран Мркаљ, Зоран Ракић, Петар Матовић и Ласло Блашковић) није могла да "штрпне" бар 100.000 за финансирање књижевне награде која доиста, за разлику од многих других које наносе штету култури, доприноси књижевном стваралаштву.

Колико су уметници на цени, показује и податак да на стотине врло угледних прегалаца - писаца, музичара, сликара, преводилаца - не могу да овере своје здравствене књижице, јер им Београд и локална самоуправа нису уплатили доприносе за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање. Више од бруке!

На другој страни, те исте самосталне уметнике, а њих је близу 2.000, јуре порезници јер нису измирили своја дуговања која укупно износе око сто милиона динара. Некима су већ покуцали и немилосрдни извршитељи који ће, на име дуга, да им пописују радне столове, компјутере, кревете и друге ствари, упркос чињеници да нису криви због таквог стања.

Многим пропалим предузећима држава годинама отписује разноразне дугове. Логично је да буде доследна и тако поступи и према самосталним креаторима.

Много је нерашћишћених рачуна у култури. Знам да нови министар Владан Вукосављевић нема чаробни штапић, али сам убеђен да има пара за основне ствари: да се подрже капитални пројекти и да се заслужним ствараоцима омогући да могу да се лече као сав нормални свет.


Миломир Краговић, књижевник и новинар

БАС културни ас!

субота, 24. децембар 2016.

Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”...

Писма као временске капсуле Марина Мирковић | 23. децембар 2016. 22:12 | Јединствена књига Шона Ашера “Музеј преписке”, са кореспонденцијом која садржи пикантерије из живота многих славних личности


ДВАНАЕСТОГОДИШЊАК (како сам у писму тврди, а у ствари у том тренутку четрнаестогодишњак) са Кубе Фидел Кастро, упутио је крајем 1940. писмо које почиње речима: “Добри мој пријатељу Рузвелте”! Фидел који је “у радију чуо” да ће Рузвелт бити председник САД још један “период”, замолио је свог “америчког пријатеља” да му у писму пошаље једну новчаницу од десет долара зелених америчких, јер такву није никад видео те би је радо имао, и чувао. И још му је понудио да му покаже највеће “минас” (руднике) гвожђа на Куби, уколико Рузвелт жели гвожђе да прави бродове!
Овај истински бисер, само је једно од тачно 125 “личних писама која би требало да припадају свима” - како и гласи поднаслов изузетне књиге “Музеј преписке”, коју је код нас објавила “Геопоетика”.
Аутор Шон Ашер, који је ове несвакидашње, јединствене документе сакупио и приредио током четворогодишњег рада, најпре их је пласирао на веб-сајту, а огромна његова популарност довела је до претакања овог сјајног штива у “физички облик” тј. књигу.
Безброј је сјајних примера, али изабраћу прегршт из тог изобиља не бих ли вам заголицао машту, обраћа се Ашер читаоцу у предговору.
- Ту је писмо Мика Џегера Ендију Ворхолу које садржи изванредно лежеран опис дизајна за омот албума групе “Ролингстонси”; руком написана порука краљице Елизабете Друге америчком председнику Ајзенхауеру коју прати и Госпојин рецепт за шкотске палачинке; изврсно вешт одговор ослобођеног роба упућен старом власнику због кога ће многи сијати од задовољства

Mile Kekin - Ja nisam vaš

недеља, 30. октобар 2016.

ТО НЕБО ИЗНАД КРУГА АРКТИКА, МОЖДА ИЗНАД КИРУНЕ, НАРВИКА? / Белатукадруз





То небо којим сам опседнут,
Тај хоризонт  Хиперборејаца,
Те сензације без којих сам луд,
А са којима постајем још луђи!

Те слике, та потрага, та потреба
Да се пронађе Бог – Сиоран би одбрусио –
-... глава свих безнађа. Бог је безнађе
Које почиње тамо
Где се сва остала завршавају....

Ајјооооооој!
Разумео је овај Румун
Матилду из Магдебурга кад се жали
Да ни лепота света ни свеци не могу да је утеше,
Већ једино Исус, само срце Исусово...

То небо изнад поларног круга, Арктика,
Можда изнад Кируне, Нарвика,
Има нешто од светости
Која нам исисава крв.

То небо је тако огромно,
Као широки хоризонт испод њега,
Као горчина чежње из које се рађа
Свет  очишћен од баналности и копија.

Светост је посебна лудост, каже Сиоран.
Исус је одговоран за многе патње, понавља.

Бог је послао овог Румуна са Карпата у Париз,
Зашто га не посла  макар лети код Лапонаца,
Код Хиперборејаца?

Зато што је то учинио са оргуљама – инструментом
Који чини осетљивијим раздаљину између нас и Бога.

Сиорану је отац био православни поп.
И он је био  прави син правог оца.
Доказ. Само још овај цитат:
-          Боже! Ја не кажем да Ти ниси; кажем да ја више нисам!

Под тим  небом изнад поларног круга, Арктика,
Можда изнад Кируне, Нарвика,
Утапам се у једну неописиву мистерију, у дубину, у топлину,
Оријентир  ми је огромна усамљеност,
И једно небо  на коме је једна душа  на попришту
Својих  унутрашњих  трзавица  стигла до  крајњег севера,
Мрклине,  залеђених језера и фјордова,
И Божанске еротике  Матилде из Магдебурга...


 29. 10. 2016. Касно, касно ноћу...

Обе фотографије је снимила Бранка ВрС на крајњем северу Европе ових дана.

субота, 22. октобар 2016.

На чесми, највероватније саграђеној у Немањино доба...

Откопали "невидљиву" Немањину чесму / М. Н. | 22. октобар 2016. 12:28 | Небрига о важним траговима прошлости у близини градилишта Храма Светог Саве у селу Дежева
У СЕЛУ Дежева, у близини градилишта Храма Светог Саве, група омладинаца, која је недавно од корова чистила постојбину Србије, пронашла је у шибљу скоро потпуно потонулу у земљу - чесму Стефана Немање. На чесми, највероватније саграђеној у Немањино доба, налази и спомен-плоча на којој пише да су је мештани подголијских села откопали и обновили тридесетих година прошлог века. Међутим, небригом оних који би требало да воде рачуна о српској прошлости и историји, чесма је поново деценијама била "невидљива" и тек ових дана је поново "изашла на површину".
У запостављеној Дежевској долини, где је Стефан Немања стварао прву српску државу, где је рођен Свети Сава и где је сваки камен историја, под земљом лежи још на стотине оваквих трагова славне прошлости које нико не тражи, нити откопава. Неки се случајно појаве само када сељаци тракторима ору њиве или овако када се организује нека добровољна акција чишћења.

Majstor Dzogula se igra sa harmonikom dok ga posmatraju jedan poznati pe...



Мајстор Дзогула је један или и од лепшег има лепше. Надсвиравање.  - Ово је празник за уши! Поводом неких коментара који су по мом ми[љењу неприкладни а односе се на Слободана Лекића желео би да истакнем да смо ми дошли код Дзогуле да се друзимо сви заједно укључујући и Слоба па нема места поређења ко је бољи ко како свира и тд.Дзогула је један ми то знамо и нико то не доводи у питање јер ми смо сви другари и замолио бих све пријатеље који посећују овај пост да се суздрже од тога.Нама је било лепо и лепо смо се дружили и то је тема и ниста друго зато слушајте и уживајте. Објављено је 25.02.2014.

недеља, 16. октобар 2016.

Mikica Krstic - Sus, sus, la kulmja mika





Објављено је 15.04.2012.
Stara verzija cuvene vlaske pesme

„Спремте се спремте,“



Прва верзија песме Спремте се Четници снимљена 1924. 
Пева: Васа Буквић
Вероватно сте сви чули за песму „Спремте се спремте,“ чије извођење је било неизбежно, нарочито деведесетих година прошлог века, на готово сваком слављу. Од верзије коју смо слушали, остала је само композиција, а речи су променили припадници и симпатизери четничког покрета из Другог светског рата, иако је оригинална верзија настала много раније и посвећена је једном од легендарних српских хероја, којег ћемо представити у овом броју.
Попут идеалиста, о којима смо до сада писали, овај српски патриота је био дискретни херој, натеран на рат, од раног детињства, а песму су му испевали поштоваоци, запањени његовом храброшћу и држањем. Прва верзија песме изашла је давне 1924. године, нажалост када је наш херој већ био мртав, али он није ни посегао за славом и историјом, него за слободом, па је зато ваљда, по правди добио и једно и друго.
Звао се Јован Стојковић. Рођен је 25. јануара 1878. године у месту Мартолци у Македонији, која је тада припадала Османском царству. Његова породица је, као и све тада, била сељачка, а као веома надареног дечака, отац га не уписује у турску школу, него тражећи хришћанске школе по Македонији, проналази бугарску гимназију у коју га уписују, у жељи да дечак добије хришћанско и словенско образовање.
Међутим, изгледа да су Срби и у Османском царству, били на последњем месту. Бугарски учитељ га у школу уписује под именом Иван Стојков, у жељи да га побугари, јер је то био период када је било јасно да ће Турци бити протерани, па су Бугари користили утицај и становништву мењали имена, где год да су имали прилику.
Треба напоменути да су ову праксу, применили су такође и током Првог и Другог светског рата, када су тек рођену децу, али и целе породице, под претњом стрељања, одузимања имовине и слично, насилно проглашавали за Бугаре, скраћујући им презимена.
Но, вратимо се на нашег јунака, који је одбио школовање под другим именом, па га отац шаље у Србију на даље школовање. Међутим, један сељак није могао да приушти сину школовање у иностранству, него је тада постојало „Друштво Свети Сава“ које је отворено управо из потребе да помогне младићима из дијаспоре. Ако данашње стање упоредимо са тадашњим, лако ћемо схватити да је та Србија била много озбиљнија држава у поређењу са

петак, 14. октобар 2016.

Смисао / М.М. Саичић



Смрти се не бојим,
нити кад ће доћи.
То ме се не тиче.
Ал' живот волим
свим срцем својим!

Ту , заиста нема никакве приче.
Ко је на небу, а ко је овде?
Овде ил горе, горе ил овде?
Све је ту, где ти је срце.
Оно животом једино туче,
ако се љубав у њега увуче.

Отац ил' мајка, сестра ил' брат?
Сусед или друг или друга?
За све њих нека нит космоса светли.
За све њих нека љубав друга.
Само за тебе једна те иста,
од првог тренутка до сада.
Постојаност њена мени говори
да бесмртност није нада.
Ако је живот волети страсно?
То живот је био, а не парада!
И смрт и вечност и овде и горе,
све пред њом пада!
Краљица, краљ, пешак ил' ловац?
Рухо ил' рите, светло ил' тама?
Живео ниси ако волео ниси...
Ни слава ту не спада!
Не бројим кораке, ни сате, ни дане.
Не бринем да ли ће ново јутро да ми сване.
Не бринем да ли ме неко воли 
или да л' ће да ме воли?
Једино што би могло да ме боли,
Да живела јесам, 
а да не умем да волим!


ММСаичић
___________________

       = из писма ауторке (наше старе познанице и пријатељице, члана бивше редакције "Треће Србије") : "Драги пријатељу,
Читам, читам, нешто разумем, нешто не разумем. Знам да је "нешто труло у држави Данској", али се више не осврћем на правде и неправде. Све ми се чини да је живот креација неких, мени, непознатих и далеких људи. Да је ово нека опсена, нека варка, matrix.
Али, мора да се живи. Мора да се живот изживи до краја. Где је тај крај? Какав је пут до тамо?
Знам да је посве сигурно, да ако себе не обрадујеш пожутелим, јесењим листом, поцрвенелим јабукама из остарелих српских воћњака, врапцима у жбуњу, олињалим градским мачкама...., од живота пуно не остаје. (.....) У школи обележавамо 100 годишњцу пробоја Солунског фронта. У уводном делу причамо деци како је Србија ушла у рат сиромашна, гладна, гола и боса.... Мука ме хвата! И данас смо јадни, корумпирани, голи и боси. Докле, брате мој? Докле ћемо да будемо јадни, мали и бедни? Да ли материјална беда подстиче духовну беду или обрнуто?
Хтела сам да ти кажем, али није било умесно, Шоле се борила за живот, потом туга...скупила сам своје песме, на иницијативу мог пријатеља (....)  и одлучила сам да их објавим. Онако, женске, љубавне, романтичне...лирика. Шаљем ти једну да прочиташ..... И тако, пролазе дани...удах, издах, корак тамо, корак овамо, реч овде, реч онде...
Поздрави све исписане и неисписане речи, признате и непризнате писце, уметнике, све неизбројане кораке и звезде. Спавај ми здраво, сном праведника. Направио си задужбину од речи, за покољења.
Нежно, додиром тамне ноћи, 
твоја другарица Мира

ЧЕКАЋУ / Десанка Максимовић

Чекаћу


Чекаћу,
али се бојим нећеш ме пронаћи,
јер још не знам куда ме води пут,
хоћу ли у маглине Млечног Пута заћи,
или међу звезде владичице
камо не залази земаљски нико,
које не познаје ни заоблачни вихор.

Чекаћу,
но доспем ли до безваздушних простора,
до најстаријег вечности зрака,
иза сунчевих двора,
бојим се нећу ти дочути корака.

Чекаћу,
али сумњам да ћеш ме наћи
у свемиру огромном, —
беспутан је небески свод,
стазе његове познаје само гром
и облака понеког путник брод.

Чекаћу,
будем ли и у чаури златној
коју свилена буба вечности преде,
али се бојим хоће ли ти бити дато
доспети до светлости
пред којом и сунца бледе.


Чекаћу,

Само још не познајем васиону,
Не познајем њене међе,
И не могу ти сада рећи:
Дођи на звезду ову или ону,
На ово или на оно сазвежђе.


      = извор: Десанка Максимовић: ПАМТИЋУ СВЕ : Песме - Нолит Београд, 1988,  , 106 стр.; стр. 97-98
        -  Коме се то песникиња обраћа у позном добу свога живота? Хипотетичком неком бићу, или реалном, стварном? Или можда неком анђелу? Не; није то религијска песма, пре ови стихови вуку на љубавне стихове; на неку тајну љубав у позно доба, на нешто што само знају пескиња и бог. Постоје такве љубави, сачекају понекад на окукама живота, на оним "нашим линијама", само нашим. И ту тумачи, биографи, и сви други књижевни лешинари немају шта да траже. Такве се "љубави"  прекидају нагло, као што су се и појавиле, и селе на звезде и сазвежђа. Позно доба се окреће меланхолији, линији мањег отпора, мазохизму и страху да се испије чаша до дна, до последњег даха... (Из бележнице... 14. октобра 2016, око 03:10 ч. На нашој линији несанице )

недеља, 09. октобар 2016.

ХТЕО ДА СЕ ЖЕНИ СА ТРАНСВЕСТИТОМ

Сви знали за заљубљеног педофила из Врања  / Ј. Стојковић | 09. октобар 2016. 09:02 | После хапшења Ненада Стевановића (37) из Врања, снимљеног како љуби дете испред школе. Родитељи тврде да су Стевановића пријављивали. Ухапшени претио да ће се обрачунати са „тазбином“
НЕНАД Стевановић (37) радник рудника "Грот" у Кривој Феји, који је ухапшен због недозвољених полних радњи, након што су на друштвеним мрежама освануле фотографије како испред школе љуби ученицу седмог разреда, саслушан је јуче у Основном тужилаштву у Врању, након чега је судија за претходни поступак прихватио предлог тужиоца и одредио притвор до 30 дана. Како "Новости" сазнају, Стевановић се пред тужиоцем бранио заљубљеношћу и љубављу која је била узвраћена.
Иако су све надлежне институције, почев од школе, Центра за социјални рад преко полиције, ангажоване, родитељи девојчице ипак мисле да је требало раније реаговати, јер они већ месецима, како кажу, муче муку са овим педофилом, који је непосредно пре хапшења претио девојчици да ће јој побити породицу, због чега је она покушала да се отрује.
Врата скромног породичног дома у Врању отвара нам сићушна девојчица више налик дечаку, убрзо јој се на капији придружује и очајна мајка, која започиње причу о вишемесечној борби.
Брука се невиђена догодила, сви причају о нама, али мени је битно да ми је дете добро, за њега живимо и мучимо се и ја и муж. Старија сестра се удала са 15 година, а она је још детенце које ништа не зна и он је манијак који злоупотребљава њену наивност - започиње причу Верица Станисављевић.
Она каже да је обијала врата многих институција и да јој је жао што он није ухапшен још јула када су она и супруг пријавили нестанак девојчице.
Била је код тетке и кренула кући, испоставило се да се нашла са њим. Хтела је да се уда за њега. Полиција је вратила дете кући. На срећу између њих се ништа није догодило. Од тада сам водила дете код свих могућих лекара, психијатра и школског психолога