УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 28. септембар 2015.

ПЕТ ПЕСАМА ВЛАДЕ УРОШЕВИЋА

ПОСТОЈАЊА


Ја постојим у љусци једног кристала
који сања десет милиона година да постане птица
Постојим у дубинама једног океана
који забрањује својим рибама да излазе на површину
да не би одали тајну коју чува цео свој век
Постојим у мирису једног цвета
који онима који га миришу
прича о животу који су живели пре рођења
Али овај који пише ово нисам ја:
има превише других људи
у овим речима које пише моја рука


ГРНЧАР И ГЛИНА


Богови још нису рођени.
У блату и шевару прежива Тијамат.
Левијатан и Бехемот ричу љуто.
Подземне силе лутају ослобођене
у горњем свету. Још не постоји пут
кроз масни муљ и

ДВЕ ПЕСМЕ / Милица Краљ


СИНЏИРАЦ


срмајли мараме, седефни обоци,  од бисерја мрежа
ђузе јемерлије, мисирско повесмо—златна равнотежа

златали ђечерме, пафте перишани, ситна трепетљика
под орловим крилом коласте аздије— срментрепке слика

џамајлије ковче, шарени зубуни, сићушне окљице
по недолет пољу под облак се вију—рушпе препелице

  
УНУТРАШЊИ ЗАПИС 

Јер
Ковиље пред птичјим кљуновима се просу
Сунце згасну: унатрашке лете зебе и сове
Магла испушта  уходине  ноћне гласе
Јер
Сплетеним невенцветом не дотакнув росу
Некрштено мртво чедашце незборив зове
И вражак с рошчићима згрушану крв пасе
Јер
Пределом промилеле зелентравчице
Налегне опрезно хитра ножица јеленка
Са испуштене се снизи везиљине жице

Обноћ гредући узгредна одбегла сенка

             = извор: из периодике, Шумадијске метафоре, 2015, Младеновац, стр. 113-114.  - блок "Савремена српска поезија Црне Горе (приредио Бећир Вуковић" 


понедељак, 21. септембар 2015.

Витезови остали заувек у свесци успомена

Један од последњих боема Београда, сликар, писац и страствени риболовац Саво Јокић, преселио се у вечност. Последњи пут је имао изложбу у Рафаиловићима прошле године 
Писао је искључиво - оловком. Рукописе су после сређивали пријатељи. Можда ће неко од њих штампати Савове портрете великих боема
ОТИШАО је у легенду један од последњих боема Београда, писац и сликар по милости Божијој, а рибар по сопственој вољи. Саво Јокић, чији је снажни баритон одјекивао деценијама у култним београдским кафанама, али и конобама уз дебело море, тихо се искрао из овог намргођеног света, којем није био склон последњих година, и упутио на своју звезду.
Годину је увек делио напола. Познојесење, зимске и ранопролећне дане проводио је у Београду, преостали део године на мору. У Паштровићима, које је одавно својатао и сматрао их другим завичајем. Последњи пут је, врућег лета прошле године, говорио за "Новости", у Рафаиловићима, где је имао изложбу на - отвореном. Оригиналну, какво је било и све друго што је радио немирни алас између Дунава до мора сињега.
Изложба на отвореном, нажалост, последња. На шеталишту уз саму плажу. Јединствено представљање једног од последњих боема Београда, сликара, писца и рибара Сава Јокића. Оригинално, као и све што је чинио времешни алас који је волео људе.
- Галерије у ово време, када сваки слободни тренутак човек треба да проводи вани, убијају. Тесне су и помало загушљиве, до њих треба доћи, и то обично чине само ретки заљубљеници у сликарство. Овде су моји радови пред очима најширег аудиторијума, сви их опажају, куде и хвале. Неки застају дуже и разгледају, питају за цену, неки се онако у пролазу "упознају" с оним што сам радио - записали смо тада Јокићеве речи.
А на сликама су били стари градови који су срасли уз плаветнило морско, али и древни манастири. "Паштровски пегаз", "Борба јараца", "Звоно", "Бајо Пивљанин брани језеро", само су неке од слика које је последњи пут излагао.
ПРОШЛОСТ
Писао је искључиво - оловком. Рукописе су после сређивали пријатељи. Можда ће неко од њих штампати Савове портрете великих боема.
- Свака част компјутерима, дигиталним камерама, мобилним чудима, и проналазачима... Све то помаже младима, а мени и те како одмаже. Руши ми интиму, моју љубав према стиху, реченици, боји и платну... - рекао је у последњем разговору, за "Новости", Саво Јокић.


Витезови остали заувек у свесци успомена | Репортаже | Novosti.rs

понедељак, 14. септембар 2015.

Миломир Краговић: Треш и доњи веш



НЕКО је већ уздахнуо: како су хендикепирани данашњи двадесетогодишњаци јер не знају ко је Арсен Дедић и не слушају његову ванвременску музику. Ко да слуша шансоњера у време буке и беса. На сцени су фолкери са глупим текстовима и азијатском музиком.
Из наших живота одлазе, све брже, ретке ренесансне личности. Људи енциклопедије. Данас, нажалост, нису на цени тихи аутентични ствараоци, јер су јавност окупирали они бахати, без биографија, фалсификатори, имитатори, они који свакодневно дрече у узаврелој политичкој арени.
Када је Оља Бећковић недавно искрено рекла да књиге са треш садржајем не би требало продавати у књижарама поред српских класика - потпуно се слажем - скочили су и прозвани и они други који добро пливају у овом живом блату сурове свакодневице.
Јер - ружно је лепо, истина је лаж, ненормално је нормално, празно је пуно, ноћ је дан, поштени су будале, писмени су неписмени, успешни су они који су у ријалити програмима, а добре девојке показују своје набилдоване гузе, јер је то диплома за један звездан живот.
Најбољи хирурзи су у тесним и претрпаним операционим салама. Немају времена да трче по телевизијским емисијама.
Талентовани писци се муче с речима. Пишу споро и сумњичаво. Ни њих нема у оваквој јавности.
Професори држе часове, архитекте смишљају нове пројекте, сликари сликају, спортисти вежбају, истраживачи истражују, рудари копају, сточари музу краве, пензионери јуре снижења по самопослугама.
Ко нам то соли памет од јутра до сутра?
Највише политичари, од месне заједнице до самог врха, и таблоидни мешетари који нуде прљаве гаће само да освану у тиражном "жутаћу" или у гледаној телевизијској емисији.
Фамозни рејтинзи, и политички и маркетиншки, хране се скандалима и помијама!
Деценијама смо у ванредном стању. Као да је сваки дан последњи. А можда и јесте.




Миломир Краговић: Треш и доњи веш | Култура | Novosti.rs

среда, 02. септембар 2015.

Крупан недостатак "демократије на српски начин", је недовољна уставна регулатива са зако- нским рупама као кратерима на Марсу

Избеглице из Хрватске нуде мигрантима своју имовину

Кућа Дмитровићевих у Глини (Из породичносг албума Дмитровића)
Вршац – Посматрајући свакодневну реку избеглица, сетио сам се „Олује” и колоне прогоњених у којој сам био и ја. То ме је подстакло да овим невољницима јавно понудим своју имовину – две куће и два хектара ораница, на бесплатно коришћење у трајању од најмање пет година. Толико ми преостаје до пензије, када планирам да се вратим у родни крај, у коме нисам био од 1995. године. О овоме сам обавестио и „Веритас”, али планирам да се обратим и међународним хуманитарним организацијама. Штета је да људи пате, а имовина пропада.
Ово су речи дипломираног економисте Владимира Дмитровића, Вршчанина од 1995. године, коме је од више земљака, чија је имовина у Хрватској такође незаштићена, стигло уверавање да ће слично учинити са својим кућама и њивама. Дмитровићеве куће су званично процењене на 55.000 евра, а усељавање избеглица са Блиског и Средњег истока представљало би вишеструку корист.
ПИШЕ Јовица Даниловић

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

slavko l. | 02/09/2015 08:38
Pa ne dolaze izbeglice da kopaju njive i čuvaju ovce tamo negde u Nigdegori! Oni idu za Nemačku da se uhlebe na socialni pomoči od 560 EURA mesečno po osobi uz dečje doklade, davanja za velike familije i letne vanredne pomoči. Uz to ide i besplatan socialan stan, besplatan doktor i besplatan vrtič za decu. Možda i neki polovni Audi. A šta vi nudite? Motiku?
Милан В. Старман | 02/09/2015 09:03
Поред духовитости, овај потез може имати лош завршетак. Крупан недоста-
так "демократије на српски начин", је недовољна уставна регулатива са зако-
нским рупама као кратерима на Марсу. Или народски речено наши уставотво-
рци су направили Устав по принципу: "Мож да бидне ал не мора да значи" па
тако неко, или неке афежејке, црне удовице или феминистичке фурије, блис-
ке медијима, су већ понудиле неке парцеле у недовољно насељеним крајеви-
ма Србије што би у нормалном законодавству биле крупна повреда устава јер
по повељи УН, земља* је својина народа који на њој живи што би тербало да
значи да постоји уставна заштита од изгона или противправног одузимања зе-
мље по било којој основи. На жалост, сведоци смо да чак и Нар. скупштини
долази до повреде устава од стр. неких партиских лидера који се отворено ну-
де интересима страног фактора-без последица...!?
неко ко је изван странака | 02/09/2015 09:04
Славкец,нудимо оно што је наше коме ми хоћемо....То су тековине демокрације,не?

уторак, 01. септембар 2015.

Северин отворено оптужује САД за неприхватљиво „туторство” над Румунијом, за америчко учешће у уништавању румунске политичке и друге елите

ФБИ у седишту румунског ДНА, који сакупља стратешке податке

Бивши румунски шеф дипломатије Адриjан Северин оштро критикује америчко учешће у уништењу румунске политичке елите
Адријан Северин
Од нашег дописника
Букурешт  Већ три недеље интернетом овде кружи једно запаљиво штиво, које, као неку кугу, заобилазе не само политичари већ и сви важнији медији, са читавом армијом својих коментатора и аналитичара. Ради се о отвореном писму које је америчком амбасадору у Букурешту упутио познати румунски политичар Адриjан Северин, човек са солидном каријером. Северин је, наиме, министар иностраних послова, потпредседник владе, председник Парламентарне скупштине ОЕБС-а и члан румунског и европског парламента. Поврх свега, сматра за једног од твораца стратешког партнерства између Румуније и САД.
У свом писму, сасвим неуобичајеном за румунске прилике, Северин отворено оптужује САД за неприхватљиво „туторство” над Румунијом, за америчко учешће у уништавању румунске политичке и друге елите.
Да би се то писмо разумело на прави начин, неопходно је најпре објаснити једну румунску друштвену стварност.
Румунија је скроз огрезла у корупцији. Дошло се до сазнања да је то рак-рана друштва, његов непријатељ број један. Зато је основано специјално правно тело за њено сузбијање. Главна улога поверена је Управи за борбу против корупције (ДНА). Она је почела да ради пуном паром. На робију су већ отерани један премијер, десетак министара, више десетина посланика и сенатора, мноштво председника општина и окружних већа. Око 5.000 досијеа још чека на ред. Зато су овамо стизале честитке из Брисла, а нарочито Вашингтона.
Све би било лепо и красно да је ДНА био политички неутралан. Нажалост, непобитно је установљено да су четири петине осуђених биле из противничког, левичарског или опозиционог табора и да су изречене пресуде биле оштро политички интониране. Око тог питања се већ дуже време води жустро политичко прегањање. Дакле, у тој ситуацији појављује се „отворено писмо америчком амбасадору”. У њему, без длаке на језику, Северин пише:
„Нема сумње да је домен правосуђа један од домена у којем је румунско-америчка сарадња добродошла. Али, сарадња је једно, а туторство је нешто друго. Нажалост, овде је реч о туторству, као и о коришћењу једног арбитрарног и селективног правосуђа у (гео)политичке сврхе.”
Реч је о томе да „чак у седишту ДНА – установе која је завела систем за сакупљање података стратешких вредности – ради биро америчког ФБИ”. „То тотално одсуство провидности карактерише односе између тог бироа и ДНА... Постоје многе информације да се кривично гоњење лица, која припадају свакојакој румунској елити (поготову политичкој) за дела почињена само у Румунији, имајући везу само са националном својином и која не крше америчко законодавство, али евентуално сметају америчкој геополитици, врши под надзором и упутствима представника САД.”
Пошиљалац писма наглашава да Румуни на то гледају као на „америчко мешање” које води „уништењу домаћег капитала, компромитовању националне елите и блокирању државне администрације”.
Адријан Северин тражи од америчког амбасадора да „представници ФБИ напусте седиште ДНА и да се преселе у лепу зграду амбасаде САД, тамо где им је у ствари  и место”.
Аутор отвореног писма скреће пажњу америчког амбасадора на још једну „озбиљну појаву”. У последње време знатан број тужилаца ДНА брзопотезно добија америчко држављанство. Законом је дозвољено двојно држављанство. „Ако је то тако”, пише Северин, „онда значи да кривично гоњење румунских држављана остварују амерички држављани. Ситуација постаје посебно опасна онда када се кривично гоњење тиче румунских политичких лидера.”
Корупција у Румунији је стална брига америчког врха. Нема тог високог америчког званичника који посети Румунију, а да на првом месту не подвуче потребу „неуморне борбе” против корупционаша. У том смислу, амбасада САД у Букурешту често додељује похвалнице онима који агилно раде у ДНА. Једно такво одличје је са великом помпом уручено шефици ДНА Лаури Кодруци Кевеши.
У једном од ретких коментара на спољнополитичке теме (овде се на Русију може бацати дрвље и камење, Немачкој и Француској се може понешто замерити, али када је реч о спољној политици Вашингтона – говори се и пише све само најбоље) из пера публицисте Богдана Тиберија Јакоба наводи се чињеница да Румуни с муком стичу америчко држављанство. Даје се пример чувене гимнастичарке Нађе Команечи, која је на америчко држављанство, и поред све своје славе, чекала пуних једанаест година.
Давање америчког држављанства румунским тужиоцима тумачи се на разне начине. Најчешће се претпоставља да Американци  хоће да за сваки случај подстакну своје пулене и осигурају им безбедно повлачење.
Око отвореног писма Северина, који је у последње време и сам постао премет пажње ДНА – због наводног прања новца – створена је завера ћутања. Не оглашава се ни америчка амбасада, нити један од водећих румунских политичара. „Ова ћутња је више него сумњива”, закључује већ цитирани румунски публициста.
Милан Петровић објављено: 01.09.2015. у Политици

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

ogrezli u korupciju | 01/09/2015 15:15
Sve isto kao kod nas, samo još više jer je Rumunija mnogo veća od Srbije. Iz nekog razloga takve USA bira za strateške partnere. Lako ih kontrolišeš. Za vrlo malo para rade neviđene stvari.
Sasa Trajkovic | 01/09/2015 15:20
Postovani,
lep tekst koji oslikava americku fascinaciju sobom i stavom da su oni poslednja instanca u svakom medjunarodnom pitanju, glavni arbitar a ne cesto i dzelat iako za to formalno koristi NVO pod futuristickim nazivom Nato
Svaka cast na hrabrosti da se javno kaze ono o cemu se vec dugo zna ali cuti, ne sumnjam da ce cena ovakve drskosti-slobode da se kaze nesto sto je istina biti velika a odjek u svetu mali ili nikakav, ALI TO JE SVET PO MERI AMERIKE.

субота, 29. август 2015.

Рехабилитован краљ Петар Други

ПОСЛЕДЊИ југословенски монарх, краљ Петар Други Карађорђевић правоснажно је рехабилитован, сазнају "Новости" у Вишем суду у Београду. Како је потврђено за наш лист, решење о рехабилитацији донето је још 10. јула, али се чекао законски рок од месец дана да ли ће бити жалбе на ову одлуку.
Пошто жалби није било, краљ се може и званично сматрати неосуђиваним. Он је уједно и последњи Карађорђевић коме су враћена грађанска права, част и углед.
Заступник престолонаследника Александра, Ђорђе Ђуришић очекује да ових дана добие и званично правоснажно решење о рехабилитацији:
- Тужилаштво је одмах рекло да се неће жалити, па смо знали да ће краљ и формално бити рехабилитован ове јесени, али нисмо знали тачан датум. Почетком септембра ћемо један примерак решења о рехабилитацији доставити Агенцији за реституцију. Тако ће поступак одлучивања о нашем захтеву за повраћај имовине наследницима Карађорђевића моћи да се настави.
ПРИНЦЕЗА ЈЕЛИСАВЕТА: ПОБЕДИЛА ПРАВДАКоначно је достигнута правда, прва је реакција кнегиње Јелисавете Карађорђевић, кћерке кнеза Павла, на вест о рехабилитацији краља Петра: - Време је било да сви Карађорђевићи буду рехабилитовани. И сама сам проглашена криминалцем са 11 година, а брат и ја смо рехабилитовани прошле године. Сада је време да заборавимо прошлост и да идемо даље. Победа правде је најважнија у једној земљи која претендује да буде мудра демократија.
Захтев за рехабилитацију краља Петра и његовог сина Александра заступници породице поднели су 2. фебруара ове године. Рехабилитација је била судска, а не законска. То значи да суд није морао да одлучује да ли су испуњени законски услови за рехабилитацију, већ само да донесе решење, будући да су законом из 2001. Карађорђевићи већ рехабилитовани. Те године је укинут Указ Председништва Президијума Народне скупштине ФНРЈ од 8. марта 1947, којим је породици Карађорђевић одузето држављанство и имовина. Указ је потписао др Иван Рибар, лични пријатељ Јосипа Броза Тита.
Престолонаследник Александар рехабилитован је први, одлуком судије Предрага Васића, 8. јула. Само два дана касније, судија Снежана Савић Сабљић донела је и решење о рехабилитацији његовог оца. Ова одлука до данас није обелодањена јер су заступници породице чекали да постане правоснажна.
Захтев за рехабилитацију поднет је, иначе, на захтев Агенције за реституцију, која је прошлог октобра тражила правоснажна решења о судској рехабилитацији за краља и престолонаследника. То је законски услов за повраћај имовине за све грађане, па и за краљевску породицу.
Петар II Карађорђевић рођен је у Београду, 6. септембра 1923. Умро је у Денверу, 3. новембра 1970. На југословенском трону формално је био од 1934. до 1945.
Био је најстарији од три сина краља Александра Првог и краљице Марије. Имао је тек 11 година када је, после смрти оца, постао краљ, и тек 21 када је изгубио власт. Пошто је још био дете у време убиства краља Александра, 1934. године, власт је пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио сам краљ Александар. На челу је био кнез намесник Павле Карађорђевић, а чланови су били Иво Перовић и Раденко Станковић.
После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветковић-Мачек, који су донели одлуку о приступању Југославије Тројном пакту, Петар Други, у то време седамнаестогодишњак, проглашен је пунолетним. Грађане је у једном тренутку изненадио глас који чита проглас: "Одлучио сам да узмем у своје руке краљевску власт. Намесници који су разумели оправданост моје одлуке, сами су поднели оставке... Моја верна војска и морнарица већ извршавају моја наређења. Позивам Србе, Хрвате и Словенце да се окупе око круне..."
Међутим, у земљи је владао само 19 дана, пошто је 14. априла одведен у избеглиштво након напада сила Осовине на Југославију. Прво је емигрирао у Грчку, па у Јерусалим, затим у Египат, и на крају у Енглеску, где је завршио школовање на Кембриџу.
Током рата је најпре подржавао покрет Драгољуба Драже Михаиловића, а када су се савезници преоријентисали на партизански покрет, и краљ је под притиском позвао присталице да ступе у НОВЈ. Према споразуму Тита и др Ивана Шубашића, склопљеног у јуну 1944. године, краљ је у марту 1945. пренео своја овлашћења на трочлано намесништво.
БЕЋКОВИЋ: НАЈТРАГИЧНИЈИ МОНАРХСРПСКО правосуђе је рехабилитовало свог последњег, најмлађег и најтрагичнијег краља, каже за "Новости" Матија Бећковић, академик и члан Крунског савета: - Оног који је 1941. био најславнији европски краљ, који је бацио рукавицу у лице Хитлеру и отишао у Лондон, као центар борбе против фашизма, када је, како је то рекао Слободан Јовановић, Велика Британија била усамљена у борби за правду. Доживео је да, захваљујући тој истој Британији, остане и без круне и без отаџбине. И ето, после 70 година се вратио и на Опленац, поред свог оца, и у Београд, код свог сина.
Намесништво је за 11. новембар 1945. расписало изборе за Уставотворну скупштину, а ова је 29. новембра 1945. прогласила републику и укинула монархију. Тако је краљ и званично збачен са престола.
Шездесетих година Александар Други се преселио у САД, где је и преминуо. У Америци је наводно имао фирму која је пропала, а медији су спекулисали да је живео од наследства своје мајке Марије и помоћи емиграције. У болницу "Сен Клер", у Њујорку, примљен је 18. фебруара 1970. Боловао је осам месеци и тамо му је пресађена јетра. Умро је од запаљења плућа и других компликација после трансплантације.
Сахрањен је под именом Петар Петровић у манастиру Светог Саве, у Либертивилу, градићу од 20.000 становника, близу језера Мичиген. На истом гробљу сахрањен је и владика Николај Велимировић. Иза себе је оставио наследника, сина Александра, рођеног из брака са супругом Александром, и блиску пријатељицу Милицу Анђелковић, познатију као Мици Лоу.
Посмртни остаци последњег краља пренети су у земљу 17. јануара 2013. и сахрањени са посмртним остацима других Карађорђевића, у Цркви Светог Ђорђа, на Опленцу.
РАСПРАВА О ИМОВИНИ У ОКТОБРУ
Карађорђевићи су поднели захтев за повраћај имовине крајем јануара 2014. Они су тражили имовину која је после смрти краља Александра, оставинским решењем од 27. октобра 1938, подељена на три једнака дела између синова Петра, Томислава и Андреја. У захтеву се налазе: комплекс Белог и Краљевског двора, куће у београдским улицама Патријарха Димитрија 52, Краља Александра 24, Крунској 7 и Сарајевској 37, кућа у Абердаревој 1 (наследство краљице Марије), ливаде код Сокобање и намештај, уметнине, скулптуре, сребрнина...
- Расправа о захтеву за повраћај имовине династији Карађорђевић биће одржана почетком октобра, а одлуку очекујемо у децембру, евентуално у јануару - каже Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију. - Бели двор, по закону, као заштићено културно добро, неће бити враћен, а што се тиче остале имовине, видећемо током расправе.
Рехабилитован краљ Петар Други | Друштво | Novosti.rs

Са историјске дистанце.....Море, Српско море...



Veličina slova: Decrease font Enlarge font
More noćas mora pasti: Srpska vojska u Albaniji 1912. godine
More noćas mora pasti: Srpska vojska u Albaniji 1912. godine
Photo: Stock
Sa istorijske distance od sto godina, objavljujemo kratak pregled režimske štampe u balkanskim ratovima, sa osloncem na Politiku. Kao blagi korektiv opštem ludilu, povremeno navodimo odlomke iz nerežimskih Radničkih novina
HOĆEMO MORE
Politika od 27. oktobra 1912. godine donosi veliki naslov "More i mir!” ispod kojeg piše:
Srbija se borila, to danas svako zna, za svoju ekonomsku slobodu, za more, i za mir i napredak svojih sunarodnika u Turskoj. Prema tome jasno je šta Srbija mora tražiti, šta ona, po cenu još većih žrtava nego što ih je imala dosada ne sme dopustiti da joj se iz ruku otme.
Srbija mora dobiti more. Ona će ga, uzdamo se, uskoro oduzeti od Turske. I ona ga više ne sme nikome vratiti, jer posle toga one bi pala u onaj položaj u kojim je bila ranije. Bez otvorenog puta na more, svoga i slobodnoga, ona bi, posle ovog rata pala u još gori ekonomski položaj nego što je bila ranije. More – to je uslov, bez kojega se ne mogu ni otpočinjati nikakvi pregovori sa velikim silama.
ALBANIJA JE NEMOGUĆA, RATOVAĆEMO ZA MORE
Politika od 28. oktobra 1912. godine se usredsređuje da dokaže kako je Albanija besmislica i da njena teritorija pripada Srbiji:
Pitanje o Albaniji veštačko je stvoreno pitanje.Austrija ga je potegla očigledno stoga, da s jedne strane ne bi posle solidarnosti balkanskih naroda ona ostala bez svog eksponenta na Balkanu, a s druge strane da bi se na Balkanu zadržao i dalje uzrok za nemire i anarhiju i za njeno docnije mešanje u balkanske poslove.
Ali kao veštačko stvoreno i udešeno pitanje ono se ne može stvarno ni uzimati u rešavanje. Albanija nikada nije postojala kao samostalna država, a ni danas, po celokupnom sastavu svog stanovništva, nemogućna je za stvaranje samostalne države. Ona je sastavljena iz mnogo plemena – različitih po veri, po običajima i načinu života – koja imaju patrijahalnu upravu i koja nikada nisu ne samo pokazivala nikakve težnje za nekim državnim jedinstvom, već su daleko od svesti o nacionalnom jedinstvu. Ideja o državi Albaniji postojala je samo kod raznih avanturista, pretendenata na "arbanaški presto." Neka određena ideja o Albaniji kao državi niti težnja u tom smislu i ne postoji u arbanaškom narodu. (...)
Najzad, težnja Austrije da omete Srbiju u izlasku na more, preterano je smela i rizična i nemogućna, da se ostvari. Srbija je ratovala za to, da dobije izlazak na more i svoju ekonomsku nezavinost i, posle toliko žrtava, ratovaće sa svakim, koji se usudi da joj tome stane na put sad, kad je to već postigla.
EVROPSKI DIVLJACI U AFRIČKOJ NOŠNJI
Politika 29. oktobra u tekstu "Austrija i Balkan” nastavlja besomučnu kampanju protiv Albanije i Albanaca:
Nama, koji smo imali prilike da vidimo jedne evropske divljake; ljude odevene kostimom centralnih Afrikanaca, da vidimo onu povorku arnautskih zarobljenika koji na sebi ničeg ljudskog nemaju; nama danas još nikako ne može da bude pojamno kako je Austrija, i pored sveg svoga poznatog cinizma, imala smelosti da predlaže Evropi formiranje jedne divljačke države.
Jer, slobodno možemo reći, samostalna arbanaška država bila bi produženje Turske još u goroj formi; centar nereda i anarhije, stalna opasnost za mir balkanskih naroda. Današnji rat balkanskih saveznika imao je za glavni cilj da svrši ono što Evropa već vekovima smatra kao glavnu potrebu, da iz pitomine istera gubu, da iz Evrope najuri ljude neprijemčive za kulturu i napredak. (...)
Izlazak na more za Srbiju je životno pitanje. Srbija to pitanje mora sada da reši, ma po koju cenu. Srbijini saveznici, Bugarska, Grčka i bratska Crna Gora, stoje danas jednodušno kao jedan čovek na braniku Srbijinih interesa. Ako Austrija hoće Srbiju na njenom putu da spreči, ona to može učiniti samo po cenu rata. Mi smo gotovi da taj rat primimo, zajedno sa našim saveznicima.”
OSVETA KOSOVA
U istom broju od 29. oktobra, Politka u članku "Slom Arnauta” javlja o srpskim vojnim pobedama i porazima Albanaca:
Sva arnautska sela između Visokih Dečana i Đakovice predala su se. Predaja se produžuje. Među Arnautima zavladalo je strahovito rastrojstvo i utučenost.”
Istog dana u članku "Panika među Arnautima”, Politika izveštava o daljim pobedama:
Arnauti su zgranuti pred hrabrošću naše vojske i silinom našeg oružja, naročito artilerije i mitraljeza.Otuda i dolaze da čitave horde Arnauta beže ispred neznatnih odreda naše vojske. Tako je jedno naše malo odeljenje vojske potpuno razbilo 3000 dobro naoružanih Arnauta, koji su se bili grupisali na Crnoljevskom Klancu, pred Prizrenom.”
RUŠENJE SKADRA
Ista Politika od 29. oktobra donosi i članak "Bombardovanje Skadra” koji opisuje artiljerijska dejstva po gradu:
Opsadna artiljerija produžila je juče bombardovanje Skadra. Izveštaji, koji su stigli, glase da je strašna panika ovladala stanovnicima Skadra. Katolici su se sklonili u katoličku sabornu crkvu, gde se već ranije sklonio vladika. I pri najboljoj volji, crnogorskoj artiljeriji nije moguće da poštedi javna zdanja, jer je nišanjenje tobdžijama otežano prirodom zemljišta. (…) U Skadru se nalazi preko 70 hiljada duša sa vojskom.”
OSLOBOĐENO 200 PRIZRENSKIH SRBA
Politika od 1. novembra 1912. godine donosi tekst pod zavodljivim naslovom "Slavlje u Prizrenu”, na osnovu kojeg bi neko mogao pomisliti da je bilo slavlja na ulicama grada:
Danas Srbi u Prizrenu prirediše svečan ručak komandantu treće armije đeneralu Jankoviću i predstavnicima njegove armije, koja je prolivenom krvlju osvetila Kosovo i pokajala petstoletne muke naše braće u ovim krajevima. Bilo je preko 200 zvanica.”
CARIGRAD JE NAŠ
Isti dan, zanesena velikim pobedama, Politika u članku "913-1913.” predviđa skori ulazak srpske vojske u Carigrad:
Posle punih deset vekova bugarska vojska nalazi se danas opet na vratima Carigrada. Posle čitavih pet i po vekova srpske trupe logoruju na poljima do kojih su doprle Dušanove čete. I možda neće proći ni tri dana asrpske i bugarske trupe ući će pobedonosno u drevni Konstantinov Grad.”
ALBANCI NEĆE AUTONOMIJU
Politika od 2. novembra 1912. izveštava da je Srbija Albaniji donela poredak i slobodu, te Albancima sopstvena država uopšte nije potrebna. U članku "Austrija i Albanija” se dalje kaže:
Srpska vojska pobedonosno je ušla u Albaniju. Ozbiljni događaji koji se odigravaju i ozbiljno pitanje, koje se Arnautima postavlja, hoće li poželeti i dalju anarhiju ili će primiti red, mir i slobodu, koju im Srbija donosi, naterali su prave Arnaute iz prave Albanije, da se ozbiljnije razmisle. Rezultat je bio, kakav se mogao i očekivati: srpska vojska ne nalazi u Albaniji na otpor Arnauta, oni je, šta više, predusretljivo dočekuju.
Pokušaj da se među arnautskim stanovništvom veštački ubaci težnja za autonomijom nije ni u koliko uspeo.”
Istog dana, u članku "Predaja Arnauta” Politika nas ubeđuje kako Albanci prihvataju srbijanske trupe kao oslobodioce:
Naše trupe stalno napreduju. Arnauti se predaju i naše vojnike dočekuju kao svoje oslobodioce. Svuda im iznose stočnu i ljudsku hranu u koliko toga ima u ovim neprehodnim krajevima.“
GLAS RAZUMA
2. novembra 1912. se oglašavaju i Radničke novine. U članku "Sebi ruke Austrijo" srpski socijaldemokrati se protive antialbanskoj propagandi i traže autonomnu Albaniju u federaciji balkanskih republika.
Mi smo, socijaldemokrati, vrlo iskreni i vrlo veliki prijatelji Albaneza i mi želimo i hoćemo i njihovu slobodu i nacionalnu i političku autonomiju u federaciji balkanskih republika. Mi odlučno ustajemo protiv onog varvarskog gledišta da su Albanezi nesposobni da se nacionalno, ekonomski, kulturno i politički razviju, kao što se gnušamo i onog podlog podmetanja da je čitav jedan narod sam-samcit razbojnik, ako u njemu ima lopuža, aramija i krvoloka.”
RUSIJA JE UZ NAS
Politika od 3. novembra 1912. donosi radosnu vest iz Petrograda, da je Rusija spreman za rat:
U ministarskoj sednici ministar vojni izjavio je, da je Rusija potpuno spremna za rat, te tako skinuo s vojske odgovornost za eventualne neuspehe ruske politike. Govori se da su učinjene sve pripreme za mobilizaciju šest korpusta.”
ALBANCI SVE RADO DAJU
Istog dana u članku "Kroz Arnautluk” čitamo kako Albanci rado i besplatno predaju hranu i namirnice srpskoj vojsci:
Svi Arnauti listom predaju se bez ikakvog otpora. Prema našim vojnicima Arnauti su toliko predusretljivi da neće ništa da im naplaćuju za hranu, i ostale namirnice.”
BLIZU SMO MORA
Politika od 6. novembra 1912. godine u članku "Borbe oko Skadra i Lješa" radosno izveštava o osvajanju Albanije:
Sa radošću se ovde danas proneo glas da se srpska vojska, u putu za San Đovani di Medua i Drač, nalazi u blizini Skadra.”
RUSI DOLAZE
Politika od 7. novembar 1912. godine u članku "Kretanje ruske flote” javlja da je ruska ratna flota krenula ka Jadranu:
Kroz nekoliko dana stižu u kritsko pristanište Sudoban dve ruske oklopne krstarice Oleg i Rosija. Sudoban se već nalaze dve ruske ratne lađe, Hivinec i Kubanec. Treća ruska ratna lađa Uralec, koja je ukotvljena pred Carigradom, dobila je isto tako naredbu da otplovi za Krit. Prema tome, ruska flota će za nekoliko dana imati pet ratnih brodova na obalama Krita, na domak Jadrankom Moru.”
Mesto stradanja srpske komore: Topoljanski most u Albaniji
Photo: Stock
SRBIJA HOĆE MORE, SRBI I ALBANCI SE VOLE
Istog dana, u članku "Srbija i Austro-Ugarska”, Politika prenosi državničke reči premijera Nikole Pašića:
Srbija najodlučnije traži izlaz na more. Izlaz na more je skopčan s njenom nezavisnošću. On je osnovni uslov za njenu državnu egzistenciju. Ali to će pitanje biti rešeno tek pošto se rat svrši. Nemogućno je istovremeno ratovati i rešavati tako veliko diplomatsko pitanje. (...)
Srbija gaji najtoplije simpatije prema Arnautima. To se pokazalo za vreme ratnih operacija, gde se arnautska plemena nisu digla protiv Srbije.”
ALBANIJA JE IZMIŠLJOTINA
Politika od 11. novembra 1912. godine u članku dovitljivog naziva "Šta je Albanija?” razjašnjava:
Potrebno je da se kaže da je etničko jedinstvo Albanije samo jedan mit. Albanci nemaju ni jedinstva tipa, jedinstva jezika, ni jedinstva vere... Jer ono što se danas naziva Albanijom bilo je u srednjem veku kolevka srpske države.”
OSVOJENE DVE NOVE SRBIJE
Politika od 12. novembra 1912. godine u članku “Naša vojska likuje zbog osvajanja” čistosrdačno slavi osvajačke ratove:
Pre mesec dana naše su trupe prešle granicu, a danas već imamo osvojene dve nove Srbije, dva puta onoliko prostora, koliko iznosi cela otadžbina tih malobrojnih, ali danas već širom sveta proslavljenih vojnika.”
SRPSKA VOJSKA NIKOGA NIJE DIRNULA, A ONI PUCAJU NA NAS
Samouprava, organ vladajuće Pašićeve stranke, 13. novembra 1912. godine objašnjava kako srpska vojska u osvojenim krajevima ubija samo u samoodbrani:
Srpska vojska nikoga nije dirnula kad je došla u te krajeve ko god se odazvao pozivu vlasti i predao oružje. Ali su pojedini Arnauti, posle predaje, podlo i na prevaran naćin pucali na srpsku vojsku. Takav je slučaj bio u Ferizoviću, gde je žrtva toga nevaljaljstva arnautskoga bio srpski oficir Amar i još dosta srpskih vojnika. Oni su se branili i to je sve.”
PORUČNIK AMAR PLATIO ZA PLJAČKE I SILOVANJA
Radničke novine istog dana, 13. novembra 1912. godine, u članku "U Ferizoviću" osvetljavaju pozadinu pomenutih ubistava:
Kada je u Ferizoviću ubijen rezervni konjički poručnik Samuil Amar, buržoaska je štampa sva dreknula na lukavstvo i divljaštvo Arnauta. Međutim, niko se nije hteo zapitati koliko su pljački i silovanja te noći izvršili vojnici Amarovog odreda. Niko nije hteo reći da je Amar platio grehove svojih vojnika i muke i bezčašće arnautskih porodica. Ko želi da se o tome uveri neka intimno razgovara sa meštanima Ferizovića, i to ne samo Arnautima, već i sa Srbima. Nisu li prema tome Arnauti „neradnici“ i „zlikovci“ samo zbog toga što kao narod, istina primitivan i sirov, i za život sposoban, neće da trpe a da ne protestuju.”
      = преузето : е-новине  

Србија између чекића и наковња, српа и камена самца, између редова и слика

Песник Винко Шелога (алиас Вујица Бојовић) послао нам је ових дана неколико фотографија, којима нису потребни коментари, само легенда: Дан у завичају, Прибојска Голеша, 17. август 2015.

..

..

..

..


..Србија је лепа земља, то пише између редова ових фотографија; када бих се нашао на оној шумској речици на горњој слици, макар на два дана, претворио бих се у ту ведру дечицу - унуке колеге Бојовића, макар на кратко. Али колико познајемо своју земљу, западну Србију, источну Србију, јужну и Северну?
Ако је већ писцима осведоченог талента тешко да седну и покушају да напишу нешто о неком прекрасном кутку своје младости, шта онда обичан човек да каже? Да узме фотоапарат и - шкљоца?... боље ишта него ништа...
Канцер је опасна и подмукла болест, али и скромност некима често дође главе....На Калемегдану постоји "Сува чесма"  Мехмед паше Соколовића, годинама сам одлазио изјутра у шетњу тамо. До Дефтердарове капије и Барутане, па после поред Саве. И јутрос сам тамо одвео у шетњу моју жену, која једва хода, али хода, кад гле - прорадила чесма испод дуда. Не она Соколовићева, већ једна друга до ње... Србија није оно што о њој мисле, то је друга и друјчија земља, нарочито она брђанска, непокорива и инокосна...