УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

среда, 29. октобар 2014.

МАЛИНА И ДРУГИ ЈАДИ / Недељко Богдановић




или:
ЗАПИСИ О СУСРЕТИМА СА СТВАРНОШЋУ

Токо кишно / Мирослав Тодоровић, 2014


 Мирослав Тодоровић (1946 − Трешњевица, код Ариља), књижевник је са значајним опусом, са књижевним наградама и бројним књижевним критикама које су га пратиле од његове прве књиге ,,Спис ведрине“.
Напоредо са поезијом и књижевном критиком, последњих година у стваралаштву М. Тодоровића настаје нова серија текстова који се с времена на време појављују у дневној штампи, као колумне, или реакције на друштвена збивања која су писца побуђивала на креативну реакцију.
И сâм се оглашавао поводом туђих књига, што га чини активним судеоником књижевног живота Србије већ више деценија. Такав, он није могао избећи сусрет са свакодневицом која је тражила да буде уочена и описана, једнако као и оно што чини непролазност, то јест вредност која у поезији има универзални значај.
     
*
Тематика ових текстова означена је поднасловом ,,Штиво посвећено књизи, речима и малинама“, али би се с подједнаким правом могло рећи да су ово есеји о нашој стварности, о нашим карактерима и судбинама. Од узалудне вере, преко разорених нада до људске (личне и друштвене) неодговорности креће се вертикала безнађа у којој се јасно види све сем излаза. Све је јасно виђено, и врло лепо речено, али довољно није. Као – да се и ми послужимо цитатима – ,,Не да ђаво, ил не да бог!“ (Ђ. Јакшић),  ,,Ил је нешто теже од обоје!“ (П. П. Његош).
     

*
Дуго је Мирослав Тодоровић био изван родног краја, и телесно и духовно,  све некуд горе, некуда даље, носећи са собом и слику завичаја  – литераризовану и топлу (а и како би кад се у њој види село, види детињство, кад у њему живи мајка, кад се смеши родна кућа и над њом небо завичајно), не откривајући је, можда је помало и гушећи. Изван завичаја, свака  се мисао претварала у облик, у камен, у чврст запис. Тако су настајале његове песме у којима као да се плашио да најави неку нежност, неки – макар и случајан поглед или дашак  топлине која долази из личног сусрета и додира. Редослед његових књига чији су наслови позајмљени из живота изгледа овако: Спис ведрине, Испис таме, Црно у боји, Тамно и дубоко, Земаљско и небеско; а онда опет:  Шум и лахор, Лепет крила (остале податке види у Белешци о аутору). Као да се некуд полетело, а сада се најављује слетање…
После странствовања (по земљи и свету, одакле је прикупио многе поетске гласове и облике, а и о томе постоје књиге: Летеће бараке, Песме путовања...), песник се враћа себи, својима и завичају, и никако да се прилагоди ономе што затиче, нити да избегне оно што га сусреће, да одбегне ономе што га сустиже. У међувремену, променила се и слика завичаја. Одједном (наново) примећује све лепоте природног окружења (које су му годинама измицале), сретне га и понеки драг познаник, али и многе несагласности у социјалним односима. Једно му се укаже као нека чедна вредност, као дар природе, а друго као нeзахвалност човекова, као егоизам са којим човек ради у корист своје штете. С природом се некако мири, али с људима то тешко иде. Али, има дана кад изневери и једно и друго.
Ту слику сада опева, ослоњен на искуство мисаоно и интегрално.
Али, кад се успостави нови сусрет са стварношћу која се у међувремену до границе препознатљивости изменила, настаје рационалнији приступ поновном доживљају. Про-мене се и боје, стигне чак и црно у боји, а помуте се и сећања. Реалност покаже и неке суровије обрисе. Онај завичај оформљен у детињству замењен је сликом која се за пола веке од сневаног преобразила у живот сировог и суровог, тегобног и једино стварног, социјалног миљеа.
Из потребе да реагује и на једно и на друго, годинама сачињава и објављује (у новинама, углавном у Политици и Вечерњим новостима) своје реакције на спољне изазове. Те реакције су засноване на његовом префињеном сензибилитету, што није ништа ни ново ни чудно, али су, по правилу, ослоњене на многа литерарна упоришта и од-абрана места шире (светске) литературе, што је за нас необично, изазовно.
То је управо обележје ових текстова које се нама наме-тнуло као новина, и као резултат, и као срећан покушај да се ово, данас, и овде, стави у однос са оним што баштини светска култура и што њом оснажено води извесној кри-стализацији времена и простора, тако да се дневна актуелност претвара у универзалне поруке.           
 Необично за новински напис, Тодоровић у своје ко-ментаре уноси цитате из светске и домаће литературе и тако преко пробраних ставова признатих стваралаца ус-поставља шире погледе на третирана питања.
То се, по нашем мишљењу, у Тодоровићевим текстовима слаже доста природно, не делује као неко изнуђено поређење, и кад аутор успостави везу са оним што види, и што му се догађа, са оним што му је остало из сусрета са литературом,  онда ви више немате пред собом новински чланак, из серије ,,реаговања читалаца“, већ прилоге својеврсне литераризоване публицистике, која егзистенцијална питања човека једне регије и једног времена смешта у миље светске баштине, и сугестије (ако не и решења) нуди по савету светских умова (имена аутора на које се Тодоровић позива, и на чије се ставове ослања, види у Регистру). То нас је определило да му саветујемо груписање текстова у књигу, која ће, верујемо, имати читаоце.
     
*
       Сваки је Тодоровићев запис несрећни случај који се решава умрежавањем на културном плану. У свом о(т)писивању стварности која га узбуђује, углавном као мучно несагласје, уз неку прекорну горчину, Тодоровић се наслања на искуство своје лектире, углавном оне које имају светски значај и универзалније поруке.
Успоставом релација на вишем нивоу повезују се садржаји ширег искуства: у разјашњење слика и прилика конкретног простора и времена укључују се реминисценције из романа, расправа, из филозофије, психологије, социол-огије. Чињенице препознатљиве природе осветљавају се мислима и ставовима светски познатих аутора и стваралаца.
Текстови одају једну узнемирену природу са литерараним искуством, са истанчаним нервом за уочавање несклада свакојаке природе. Човек је наспрам природе, наспрам времена, непогода, светских потреса, али и наспрам човека и друштва, све до сопственог распећа и судбине.
Коментар коришћења баштињених ослонаца из стваралаштва великих људи ради тумачења личног доживљаја света и времена био би врло инспиративан и с резултатом. Ипак, такво узбуђење не бисмо одузели читаоцу који неће остати равнодушан ни према малинама − знаку са заставе ауторовог завичаја, ни према јадима (због сурове природе и  људске несавршености) између којих се ова књига разлистава. Зато књигу препоручујемо у целини а читаоцу остављамо појединости. Уживаће и у једном и у другом, јер  ће тек с њеном лепотом и њеном горчином моћи да буде равноправан с аутором.
     
У Бучуму, мај – септембар 2014.

понедељак, 06. октобар 2014.

БАНКРОТ, КАЗАН, БУДУЋНОСТ... / Мирослав Тодоровић






  Све што је давно било, боље је, а најбоље је оно што никад није било.                                                               Андрић
Давне 1990 године уредник библиотеке Крајински књижевни круг  песник Томислав Мијовић и ја смо  били код Председника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник,  у то доба је државни посао  радио волонтерски, на ползу народу. У разговору  у вези штампања књиге нас  је подсетио на Душанов законик:
На градском  казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.
Цар је тако рекао, царска се не пориче. Тако негда, тако и   данас.
У Травничкој хроници  пише: „Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.            
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од цара,  „конзулских времена“ до данас.
Хоћеш да будеш уметник у Србији? Трпи. Давно су нас сврстали  међу сиротињу и залуднике и наменили казан...
Сиротиња, мислили смо, је прошлост, али биће уметника. Шта ће казан? Нема више ни у селу казана. Ни слутили нисмо да књига Судњи час пророкује оно што ће нас снаћи. На хоризонту су се гомилали тамни облаци, политичари су обећавали куле и градове. Шведски стандард, обећавао је Милошевић 1990. а већ 1996. Еурополис (Београд на Сави), улазак у ЕУ до 2007 (ДС, Зоран Живковић 2003). бесплатне акције, нова радна места, инвестиције. Хлеб од три динара (СРС, Томислав Николић, 2003). Веровало се обећањима, иако нас је пословица опомињала да је  „Обећање лудом радовање.“  Мислили смо да су казани и сиротиња прошлост, ни слутили нисмо да ће бити наша будућност. Надали да ће уметници бити цењени, да ће култура бити потребна, да стваралаштво неће бити лична ствар. Пиши, сликај, само не таласај. Да ли је тај однос  наслеђе  пустог турског, јер Турци су само у поводу значајних догађаја „из државне хазне одвајали по који дукат да се подели учењацима и фукари“.
       Ко је могао помислити  да  ће се   комунизам урушити,  пре но што нам обећана срећна будућност стигне,   у провалију тзв. транзиције повући до јучерашње самоупра-вљаче, да ће фабрике које беху радничке куповати  и потписници палцем. Да ће   градови постати резервати гладних, јадних и обезнађених, да ће  се улицама орити повици: Плате, плате! А каса одавно празна. Траже да се штеди, а  још не знају да се го не скида. Штеди се када има. Највише штеде богати народи. А ми? Докле има нека клима…, идими, дођими, преко прече, наоколо ближе, и то ће проћи, нек држи воду док мајстори оду, сјаши Курта да узјаше Мурта. У крви нам још халалачу Азијати. Башибозлук, мурдарлук, баксузлук...
       “У Србији се не користи око 400.000 хектара, односно 10 одсто укупних обрадивих површина, а стручњаци као разлоге за то наводе старење сеоског становништва, лошу инфраструктуру, економску неисплативост и покидане репроланце услед неуспешне приватизације. Према последњим подацима, у Србији има 424.000 хектара неко-ришћеног пољопривредног земљишта, а од тога је око седам одсто ораница, изјавио је директор Управе за пољопривредно земљиште Министарства пољопривреде Зоран Кнежевић.” Неумитна логика:  Свако осми хектар необрађен, свако осми житељ нема шта у лонац да стави. Народна пословица вели: Нема хлеба без мотике.
 Својевремено Андрић записа: Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Стигло то време, одомаћило се и никако да оде. Стиже нам и казан, и у казану све невоље и заблуде. Оживеше у једној речи: рестрикције, стабилизације, и оно народски казано „јебе луд збуњеног“ оличено у новим паролама и причама да ће  стићи инвеститори. Што је баби  мило то јој се и снило. Како брзо заборависмо тачкице, мас' на леб, пар непар...
А све је давно почело. Када? У Трешњевици сам као дечак чуо стихове: „Ој, несрећо, мој у глави црве / Зар све почиње од четрес прве.“ И наступи индустријализација, испразнише се  села. Фабрике радницима... Оно мало преосталих сељака  још је  тада у себи шапутало:

Кад је била влада краља Петра
Носили смо гаће од два метра
А сада дође влада друга Тита
Види нам се и пркно и кита

Стручњаци тврде да одговорност за кризу пада на самоуправљање. То је исто као кад би пустили лисицу да брине о кокошарнику, упозоравали  су амерички еконо - мисти Џефри Сакс и Дејвид Липтон... Наши су ваљда знали, али нису смели да кажу, ћутали су и чекали да нас несрећа опамети. Ортачка кобила за плотом липсава, вели народна.
 Кад нико не брине о капиталу, радници обавезно покушавају да прогутају профите кроз високе плате, мање радне обавезе или друге облике скривене компензације. Не само профите, но – до кости! И при томе  нијесу радници имали иницијативу у пљачкању свога предузећа: Увијек су их предухитрили руководиоци. Тако је писао М. Лалић 1990. Исте године пише: „Комунистички режими падају као муве, Америка нема пара за све те земље. То су  речи нашег времена нема пара! ...Потрошене  су на поткопавање, зато их нема за помагање.“  „Хисторијска улога радничке класе, сељаци, радници и поштена интелигенција“ неста и као тема. Написа Андрић како је Балкан казан над који се  велики надносе и чекају свој залогај. Чекали и дочекали.
Како они помажу зналац политике ововременог колонијализма  С. Богдановић, онај са почетка овог текста,  каже: ,,...Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“
 А ми хоћемо помоћ, иштемо зајам. Као да не знамо да је „дуг зао друг.“
Они ти поломе  ноге и онда дају аспирин за главу. А и њему рок истекао.  И тако, тапа тупа, дођосмо у сиву зону економије, у клопку транзиције са теретом бирократије. Оне на коју су негда трудбеници  опомињали „Друже Тито не може се више, један ради а петоро пише.“  Нема више?  Дно  се дотакло, до дувара стигло.  Нема више романтике, „хисторијска улога радничке класе“ се скљока  у сопствену заблуду. О том времену  моју збирку песама „Свети мученици“ је штампала „Просвета“ (1998). И тада и сада исти стихови опомињу:  „Једино на ТВ добро је...У мишју се завуци језик скрати / Доћи ће дан о злу ћеш овом још и певати“.
Стигосмо на казан. У немање, а немање ј... поштење... Ко би могао да  разуме наслов у штампи: „На народном казану 10 000 Војвођана“. (31. 10. 2013). А негда су ишли у Војводину, из удаљених крајева, кукуруз да беру.
Ко да схвати да су поља поред Мораве постала шуме. Да је у  равницама Србије земља напуштена. Празна каса за угрожене!  Каса – казан. Држава казан. Чабар.
 Лист Данас 31. 10. 2013. пише:  „Да сиромаштво све више узима данак, показују подаци Секретаријата за социјалну заштиту, према којима се само у Београду на пунктовима народних кухиња подели више од 13 000 оброка. Према речима секретара социјалне заштите  бесплатни оброци се дистрибуирају на 51 пункту народних кухиња на територији свих 17 градских општина. Упркос сталном порасту гладних...
 (Политика 8. дец. 2013. пише: „Уметници су данас доведени на руб пропасти...“)
         Први смо у Европи по сиромаштву, по броју неписмених, болесних... бар  у  нечему први да  будемо. Пре више од две деценије када су у Србији почеле да раде, народне кухиње су имале 3.000 корисника. Данас бесплатан оброк потражи 35.320 грађана.
Чудо: Гладних све више становника све мање. Како иде  стаћемо сви  под једну шљиву и имаће места за казан. И као да се цела Србија полако претвара у велики казан у којем ћемо се батргати. Као у оној причи, ако ико покуша да се извуче, други ће га  назад вући.