УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

уторак, 23. децембар 2014.

Писац без адресе или са лошом адресом / Иван Ивановић



22. нов. 2014.


Драги Мирославе,
Послови око дистрибуције „Партизана“ спречили су ме да ти на време одговорим на текст Писац са лошом адресом, који си објавио у новинама, али га и мени послао мејлом. Одмах да ти кажем да је овај текст за мене јако важан, једно што се и сам осећам као писац са лошом адресом, друго што сам се све време борио да ту адресу пронађем.
Још док сам био у провинцији, 1967,  настојао сам да пронађем ту адресу, али је није било нигде. Прокупље (Куршумлија, Житни Поток...) више су били  Анти-Иваново него Иваново.
Пошто сам знао да су српску књижевност створили писци из провинције, дакле „наши претходници са лошом адресом“, покушао сам да своје сапатнике организујем ван „круга двојке“. Не треба да ти кажем да сам у том настојању пропао, као и у свим другим оданде до вечности. Проблем је био, дабоме, што је књижевна пијаца била (и данас је) у Престоници, односно у Риму. Рим је одлучивао ко ће да буде писац, понеког прихватио из провинције. Мало кога. Своју власт је наметао системом награда.
„Награде су резервисане за писце из центра. Из центра се гостује, из центра су жирији, новинска слава, ТВ сјај. Шта рећи за прике и пајтосе, којекакве Алибабе...“ Твоја оцена је сасвим тачна, ту нема шта да се дода. 
Те, 67. године, ми у Прокупљу, топлички почетници, иницирали смо састанак провинцијских писаца. Пошто је наша адреса била слаба, а Ниш није хтео да је уважи, избор је био на Лесковцу. Лесковац је требало да буде Визант, да означи нови књижевни центар Србије. Шта се десило? Уместо да истакне своје депутате у Рим, Римљани су дошли у Лесковац да освоје ову провинцију. Наиме, у град на Ветерници су пристигли праксисовци на челу са комунистичким ренегатом Добрицом Ћосићем и први пут организовано истакли свој анти-титоистички програм. Ми провонцијалци смо им били публика да аплаудира.
Комунистички Рим је насео. Напао је ову јерес чиме ју је учинио славном. Праксисовци су добили излаз у свет, Запад их је прихватио као јеретике, борце против комунистичког Рима. Добрица Ћосић, кога су комунисти одбацили као националисту, у Лесковцу је промовисао свој национални програм, постао српски месија, отац нације, српска мајка... Нас провинцијалце је појео мрак провинције. До данас нисмо успели да се опоравимо од тог ударца.
Кажеш: „Потписника ових редова чуди што су противници провинцијских стваралаца, заправо, провинцијалци који су се усидрили у Престоници. Припадају оном типу људи који, чим уђу у аутобус, повичу: „Затварај, мајсторе, нема више места“. Песник из Крагујевца Владимир Јагличић каже да „писац из унутрашњости мора урадити десет пута више од неког веселника из београдског круга двојке, ако хоће да га схвате озбиљно.“ Дакле, „они у центру само кмекну и већ су академици!“ Тачно: Рим у потпуности контролише српски књижевни живот, националне институције, етаблира вредности. Разуме се да они који су добили положај у Риму не дозвољавају да им се придруже придошлице из завичаја, јер они су значајни само дотле док једини репрезентују своју провинцију. Мала србијанска бара!
Бора Станковић, кога наводиш у тексту, добио је своје место у српском Пантеону post mortem. Наш велики земљак имао је срећу да га подржи Београђанин са Теразија Јован Скерлић, за разлику од Диса на кога се овај бесумње велики књижевни арбитар неоправдано окомио. Мој миљеник из завичаја Раде Драинац крваво се борио (и изборио) за своје место у српској поезији, заједно са Црњанским и још некима увео модернизам у српску књижевност. Проблем нас маргиналаца је у томе што не умемо да се тучемо. Драинац је био последњи фајтер из Јужне Србије!
Други пут сам покушао да Ниш учиним Византом кад сам се игром случаја нашао у Министарству културе. Кренуо је пројекат КЊИЖЕВНОСТ СРПСКОГ ЈУГА У 25 КЊИГА, почео је да излази нови Српски књижевни гласник СРПСКИ ЈУГ... Али пројекат је пропао пре него је заживео, јужњаци су се још једном завадили ко ће бити ближи Београду. Ниш није постао наша нова адреса.
Зато што сам нешто хтео (саветовање о заостајању Српског југа), стекао сам додатне непријатеље, кренули су у Топлици памфлети против мене, као некад против Драинца.
У Рим нисам ушао као некад Свети Петар и Свети Павле, да се у њему изборим за нову веру, која би дошла са јужним ветром. Југ остаје непрочитан и невреднован, а јужњаци се и даље међусобно туку ко ће да уђе у престонички воз, као нације у Банату у Банатски воз, лепу приповетку Младена Маркова.
Мирославе, дозволи ми да у расправу уведем још један елеменат, комунизам. Кад је Србија историјски поражена на Зеленгори, у највећу југословенску републику и њену престоницу пристигли су комунисти, са шестом личком и иним пролетерским бригадама, на тенковима Црвене армије, да комунизирају Србију и гурну је у комунистички блок. Победници су успоставили систем вредности, одредили ко је ко у српској књижевности, ко добија а ко губи адресу. На срећу нас побеђених, Београд се завадио са Москвом, па су се Драинац и остали бандити, на челу са емигрантом из Лондона, ипак вратили у српску књижевност. Али комунисти су успоставили нови светски поредак у којем није било места за нове апаше и профете. Њихови потомци, од малена научени да владају људским душама, у демократији су етаблирали своје позиције и углавили се у нове центре моћи. Они вешто користе демократију коју су им дисиденти дали, грабе све што се отети може, освају институције система, куну се у Добрицу Ћосића, спајају комунизам и национализам, проглашавају себе писцима са добром адресом. Нама неверницима, горе од тога скептицима, остављају лошу адресу.
Морамо још једном у Лесковац, 2010. године. У Лесковцу се побунио, данас један од водећих српских писаца, Драгослав Михаиловић. Он је анатомски прецизно показао да је Србија постала колонија динараца, а да је Академија, чији је он члан, њена испостава. Осећао сам потребу да подржим Михаиловића, уваженог академика, авај, са позиција непризнатог писца. Наша побуна не само да није прошла, него смо још једном осуђени, он као голооточанин, а ја као четник. Наши текстови су на лицу места кастрирани, управо од стране оних у чије име смо се побунили. Прошли смо као Јан Хус на чију ломачу су бацали грање они у чије име се чешки реформатор цркве побунио.
На крају, драги Мирославе, захвалан сам ти што покрећеш оно што ја нисам могао. Такође сам ти захвалан што си у мојој литератури препознао понешто од Домановића, Сремца и Станковића. Немам више времена да видим да ли ће ти Србија то уважити.
Све што ја хоћу то је да још једном заталасам мртво море Српског југа, по цену новог одбацивања, сиромаштва, памфлета, пашквила, осуда. Као у време ЦРВЕНОГ КРАЉА кад сам се за кратко догодио.
Остаје ми само још да те поздравим, тебе и све оне који су спремни да прихвате изазов и раздрмају земљу Страдију.
Писац без адресе или са лошом адресом Иван Ивановић
 ____________________
= извор: Мирослав Тодоровић

недеља, 14. децембар 2014.

Коме писац да пише / Мирослав Тодоровић




Када су, за време рата, питали Черчила да за потребе наоружања узму од пара намењених култури он је казао „А шта ћемо онда да  бранимо ?“.
Остало је то да се памти, и не само то,  да опомиње колико је култура битна. Још од памтивека култура је важна за човека. Како је код нас данас? У „Политици“, 30. новембар 2014.  пише да  је песник, уредник „Књижевних новина,“ Мићо Цвијетић рекао: „Култура је годинама  у све незавиднијој ситуацији, а и сасвим ретка реч у тирадама политичких и државних званичника. Како у предизборним кампањама, тако и када освоје трон. Као да је култура превише скупа и опасна реч... Ослонити се, у другој деценији  двадесет првог века, на дрвене штуле, као Вук, и каскати за развијеним светом. Где је једино он, па и на оној дрвеној нози, стизао до просвећене Европе, вршио своју културну мисију на ползу српског народа.“ Да ли се ишта променило од тог времена?
Култура је широк појам, у њој значајну улогу имају писци и њихово делање.  Али, изгледа да је судбина писца у Србији одређена  још у време турског земана.
О томе пише Андрић („Травничка хроника“): „Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од „конзулских времена“ до данас.

среда, 29. октобар 2014.

МАЛИНА И ДРУГИ ЈАДИ / Недељко Богдановић




или:
ЗАПИСИ О СУСРЕТИМА СА СТВАРНОШЋУ

Токо кишно / Мирослав Тодоровић, 2014


 Мирослав Тодоровић (1946 − Трешњевица, код Ариља), књижевник је са значајним опусом, са књижевним наградама и бројним књижевним критикама које су га пратиле од његове прве књиге ,,Спис ведрине“.
Напоредо са поезијом и књижевном критиком, последњих година у стваралаштву М. Тодоровића настаје нова серија текстова који се с времена на време појављују у дневној штампи, као колумне, или реакције на друштвена збивања која су писца побуђивала на креативну реакцију.
И сâм се оглашавао поводом туђих књига, што га чини активним судеоником књижевног живота Србије већ више деценија. Такав, он није могао избећи сусрет са свакодневицом која је тражила да буде уочена и описана, једнако као и оно што чини непролазност, то јест вредност која у поезији има универзални значај.
     
*
Тематика ових текстова означена је поднасловом ,,Штиво посвећено књизи, речима и малинама“, али би се с подједнаким правом могло рећи да су ово есеји о нашој стварности, о нашим карактерима и судбинама. Од узалудне вере, преко разорених нада до људске (личне и друштвене) неодговорности креће се вертикала безнађа у којој се јасно види све сем излаза. Све је јасно виђено, и врло лепо речено, али довољно није. Као – да се и ми послужимо цитатима – ,,Не да ђаво, ил не да бог!“ (Ђ. Јакшић),  ,,Ил је нешто теже од обоје!“ (П. П. Његош).
     

*
Дуго је Мирослав Тодоровић био изван родног краја, и телесно и духовно,  све некуд горе, некуда даље, носећи са собом и слику завичаја  – литераризовану и топлу (а и како би кад се у њој види село, види детињство, кад у њему живи мајка, кад се смеши родна кућа и над њом небо завичајно), не откривајући је, можда је помало и гушећи. Изван завичаја, свака  се мисао претварала у облик, у камен, у чврст запис. Тако су настајале његове песме у којима као да се плашио да најави неку нежност, неки – макар и случајан поглед или дашак  топлине која долази из личног сусрета и додира. Редослед његових књига чији су наслови позајмљени из живота изгледа овако: Спис ведрине, Испис таме, Црно у боји, Тамно и дубоко, Земаљско и небеско; а онда опет:  Шум и лахор, Лепет крила (остале податке види у Белешци о аутору). Као да се некуд полетело, а сада се најављује слетање…
После странствовања (по земљи и свету, одакле је прикупио многе поетске гласове и облике, а и о томе постоје књиге: Летеће бараке, Песме путовања...), песник се враћа себи, својима и завичају, и никако да се прилагоди ономе што затиче, нити да избегне оно што га сусреће, да одбегне ономе што га сустиже. У међувремену, променила се и слика завичаја. Одједном (наново) примећује све лепоте природног окружења (које су му годинама измицале), сретне га и понеки драг познаник, али и многе несагласности у социјалним односима. Једно му се укаже као нека чедна вредност, као дар природе, а друго као нeзахвалност човекова, као егоизам са којим човек ради у корист своје штете. С природом се некако мири, али с људима то тешко иде. Али, има дана кад изневери и једно и друго.
Ту слику сада опева, ослоњен на искуство мисаоно и интегрално.
Али, кад се успостави нови сусрет са стварношћу која се у међувремену до границе препознатљивости изменила, настаје рационалнији приступ поновном доживљају. Про-мене се и боје, стигне чак и црно у боји, а помуте се и сећања. Реалност покаже и неке суровије обрисе. Онај завичај оформљен у детињству замењен је сликом која се за пола веке од сневаног преобразила у живот сировог и суровог, тегобног и једино стварног, социјалног миљеа.
Из потребе да реагује и на једно и на друго, годинама сачињава и објављује (у новинама, углавном у Политици и Вечерњим новостима) своје реакције на спољне изазове. Те реакције су засноване на његовом префињеном сензибилитету, што није ништа ни ново ни чудно, али су, по правилу, ослоњене на многа литерарна упоришта и од-абрана места шире (светске) литературе, што је за нас необично, изазовно.
То је управо обележје ових текстова које се нама наме-тнуло као новина, и као резултат, и као срећан покушај да се ово, данас, и овде, стави у однос са оним што баштини светска култура и што њом оснажено води извесној кри-стализацији времена и простора, тако да се дневна актуелност претвара у универзалне поруке.           
 Необично за новински напис, Тодоровић у своје ко-ментаре уноси цитате из светске и домаће литературе и тако преко пробраних ставова признатих стваралаца ус-поставља шире погледе на третирана питања.
То се, по нашем мишљењу, у Тодоровићевим текстовима слаже доста природно, не делује као неко изнуђено поређење, и кад аутор успостави везу са оним што види, и што му се догађа, са оним што му је остало из сусрета са литературом,  онда ви више немате пред собом новински чланак, из серије ,,реаговања читалаца“, већ прилоге својеврсне литераризоване публицистике, која егзистенцијална питања човека једне регије и једног времена смешта у миље светске баштине, и сугестије (ако не и решења) нуди по савету светских умова (имена аутора на које се Тодоровић позива, и на чије се ставове ослања, види у Регистру). То нас је определило да му саветујемо груписање текстова у књигу, која ће, верујемо, имати читаоце.
     
*
       Сваки је Тодоровићев запис несрећни случај који се решава умрежавањем на културном плану. У свом о(т)писивању стварности која га узбуђује, углавном као мучно несагласје, уз неку прекорну горчину, Тодоровић се наслања на искуство своје лектире, углавном оне које имају светски значај и универзалније поруке.
Успоставом релација на вишем нивоу повезују се садржаји ширег искуства: у разјашњење слика и прилика конкретног простора и времена укључују се реминисценције из романа, расправа, из филозофије, психологије, социол-огије. Чињенице препознатљиве природе осветљавају се мислима и ставовима светски познатих аутора и стваралаца.
Текстови одају једну узнемирену природу са литерараним искуством, са истанчаним нервом за уочавање несклада свакојаке природе. Човек је наспрам природе, наспрам времена, непогода, светских потреса, али и наспрам човека и друштва, све до сопственог распећа и судбине.
Коментар коришћења баштињених ослонаца из стваралаштва великих људи ради тумачења личног доживљаја света и времена био би врло инспиративан и с резултатом. Ипак, такво узбуђење не бисмо одузели читаоцу који неће остати равнодушан ни према малинама − знаку са заставе ауторовог завичаја, ни према јадима (због сурове природе и  људске несавршености) између којих се ова књига разлистава. Зато књигу препоручујемо у целини а читаоцу остављамо појединости. Уживаће и у једном и у другом, јер  ће тек с њеном лепотом и њеном горчином моћи да буде равноправан с аутором.
     
У Бучуму, мај – септембар 2014.

понедељак, 06. октобар 2014.

БАНКРОТ, КАЗАН, БУДУЋНОСТ... / Мирослав Тодоровић






  Све што је давно било, боље је, а најбоље је оно што никад није било.                                                               Андрић
Давне 1990 године уредник библиотеке Крајински књижевни круг  песник Томислав Мијовић и ја смо  били код Председника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник,  у то доба је државни посао  радио волонтерски, на ползу народу. У разговору  у вези штампања књиге нас  је подсетио на Душанов законик:
На градском  казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.
Цар је тако рекао, царска се не пориче. Тако негда, тако и   данас.
У Травничкој хроници  пише: „Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.            
Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од цара,  „конзулских времена“ до данас.
Хоћеш да будеш уметник у Србији? Трпи. Давно су нас сврстали  међу сиротињу и залуднике и наменили казан...
Сиротиња, мислили смо, је прошлост, али биће уметника. Шта ће казан? Нема више ни у селу казана. Ни слутили нисмо да књига Судњи час пророкује оно што ће нас снаћи. На хоризонту су се гомилали тамни облаци, политичари су обећавали куле и градове. Шведски стандард, обећавао је Милошевић 1990. а већ 1996. Еурополис (Београд на Сави), улазак у ЕУ до 2007 (ДС, Зоран Живковић 2003). бесплатне акције, нова радна места, инвестиције. Хлеб од три динара (СРС, Томислав Николић, 2003). Веровало се обећањима, иако нас је пословица опомињала да је  „Обећање лудом радовање.“  Мислили смо да су казани и сиротиња прошлост, ни слутили нисмо да ће бити наша будућност. Надали да ће уметници бити цењени, да ће култура бити потребна, да стваралаштво неће бити лична ствар. Пиши, сликај, само не таласај. Да ли је тај однос  наслеђе  пустог турског, јер Турци су само у поводу значајних догађаја „из државне хазне одвајали по који дукат да се подели учењацима и фукари“.
       Ко је могао помислити  да  ће се   комунизам урушити,  пре но што нам обећана срећна будућност стигне,   у провалију тзв. транзиције повући до јучерашње самоупра-вљаче, да ће фабрике које беху радничке куповати  и потписници палцем. Да ће   градови постати резервати гладних, јадних и обезнађених, да ће  се улицама орити повици: Плате, плате! А каса одавно празна. Траже да се штеди, а  још не знају да се го не скида. Штеди се када има. Највише штеде богати народи. А ми? Докле има нека клима…, идими, дођими, преко прече, наоколо ближе, и то ће проћи, нек држи воду док мајстори оду, сјаши Курта да узјаше Мурта. У крви нам још халалачу Азијати. Башибозлук, мурдарлук, баксузлук...
       “У Србији се не користи око 400.000 хектара, односно 10 одсто укупних обрадивих површина, а стручњаци као разлоге за то наводе старење сеоског становништва, лошу инфраструктуру, економску неисплативост и покидане репроланце услед неуспешне приватизације. Према последњим подацима, у Србији има 424.000 хектара неко-ришћеног пољопривредног земљишта, а од тога је око седам одсто ораница, изјавио је директор Управе за пољопривредно земљиште Министарства пољопривреде Зоран Кнежевић.” Неумитна логика:  Свако осми хектар необрађен, свако осми житељ нема шта у лонац да стави. Народна пословица вели: Нема хлеба без мотике.
 Својевремено Андрић записа: Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Стигло то време, одомаћило се и никако да оде. Стиже нам и казан, и у казану све невоље и заблуде. Оживеше у једној речи: рестрикције, стабилизације, и оно народски казано „јебе луд збуњеног“ оличено у новим паролама и причама да ће  стићи инвеститори. Што је баби  мило то јој се и снило. Како брзо заборависмо тачкице, мас' на леб, пар непар...
А све је давно почело. Када? У Трешњевици сам као дечак чуо стихове: „Ој, несрећо, мој у глави црве / Зар све почиње од четрес прве.“ И наступи индустријализација, испразнише се  села. Фабрике радницима... Оно мало преосталих сељака  још је  тада у себи шапутало:

Кад је била влада краља Петра
Носили смо гаће од два метра
А сада дође влада друга Тита
Види нам се и пркно и кита

Стручњаци тврде да одговорност за кризу пада на самоуправљање. То је исто као кад би пустили лисицу да брине о кокошарнику, упозоравали  су амерички еконо - мисти Џефри Сакс и Дејвид Липтон... Наши су ваљда знали, али нису смели да кажу, ћутали су и чекали да нас несрећа опамети. Ортачка кобила за плотом липсава, вели народна.
 Кад нико не брине о капиталу, радници обавезно покушавају да прогутају профите кроз високе плате, мање радне обавезе или друге облике скривене компензације. Не само профите, но – до кости! И при томе  нијесу радници имали иницијативу у пљачкању свога предузећа: Увијек су их предухитрили руководиоци. Тако је писао М. Лалић 1990. Исте године пише: „Комунистички режими падају као муве, Америка нема пара за све те земље. То су  речи нашег времена нема пара! ...Потрошене  су на поткопавање, зато их нема за помагање.“  „Хисторијска улога радничке класе, сељаци, радници и поштена интелигенција“ неста и као тема. Написа Андрић како је Балкан казан над који се  велики надносе и чекају свој залогај. Чекали и дочекали.
Како они помажу зналац политике ововременог колонијализма  С. Богдановић, онај са почетка овог текста,  каже: ,,...Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“
 А ми хоћемо помоћ, иштемо зајам. Као да не знамо да је „дуг зао друг.“
Они ти поломе  ноге и онда дају аспирин за главу. А и њему рок истекао.  И тако, тапа тупа, дођосмо у сиву зону економије, у клопку транзиције са теретом бирократије. Оне на коју су негда трудбеници  опомињали „Друже Тито не може се више, један ради а петоро пише.“  Нема више?  Дно  се дотакло, до дувара стигло.  Нема више романтике, „хисторијска улога радничке класе“ се скљока  у сопствену заблуду. О том времену  моју збирку песама „Свети мученици“ је штампала „Просвета“ (1998). И тада и сада исти стихови опомињу:  „Једино на ТВ добро је...У мишју се завуци језик скрати / Доћи ће дан о злу ћеш овом још и певати“.
Стигосмо на казан. У немање, а немање ј... поштење... Ко би могао да  разуме наслов у штампи: „На народном казану 10 000 Војвођана“. (31. 10. 2013). А негда су ишли у Војводину, из удаљених крајева, кукуруз да беру.
Ко да схвати да су поља поред Мораве постала шуме. Да је у  равницама Србије земља напуштена. Празна каса за угрожене!  Каса – казан. Држава казан. Чабар.
 Лист Данас 31. 10. 2013. пише:  „Да сиромаштво све више узима данак, показују подаци Секретаријата за социјалну заштиту, према којима се само у Београду на пунктовима народних кухиња подели више од 13 000 оброка. Према речима секретара социјалне заштите  бесплатни оброци се дистрибуирају на 51 пункту народних кухиња на територији свих 17 градских општина. Упркос сталном порасту гладних...
 (Политика 8. дец. 2013. пише: „Уметници су данас доведени на руб пропасти...“)
         Први смо у Европи по сиромаштву, по броју неписмених, болесних... бар  у  нечему први да  будемо. Пре више од две деценије када су у Србији почеле да раде, народне кухиње су имале 3.000 корисника. Данас бесплатан оброк потражи 35.320 грађана.
Чудо: Гладних све више становника све мање. Како иде  стаћемо сви  под једну шљиву и имаће места за казан. И као да се цела Србија полако претвара у велики казан у којем ћемо се батргати. Као у оној причи, ако ико покуша да се извуче, други ће га  назад вући.

четвртак, 04. септембар 2014.

КОЈИ ЈЕ ОВО ГРАД? / Мирослав Тодоровић




Села око града су празна, у граду живот све оскуднији...
Вратио сам се после више месеци из села у град. Покушај да као малинар „оживим“ село, да помоген себи и пољопривреди  је омело небо. Киша, град, ладноћа...  „небеска завера“ је све упропастила. Небо је ове године таманило оно што откупљивачи нису могли. Сада усамљен и замишљен   ходам улицама. Срећем  групе људи,  иду негде а лица посивела. Замишљена.  И сви иду ка центру у којем је стално гужва.  Центар је и уређен, али што даље од центра  све је  сиротије. Улице руиниране, све више рупа, нема поклопаца шахтова... Посивеле, и све сивље, фасаде зграда, као да се и оне гуче, смањују.  Све више је затворених локала.. Само улицама бесциљно иду људи, углавно су то старији, млађи преко дана одмарају од „ноћног живота“.
 Већ три деценије не раде фабрике које су створиле овај град од којих су житељи града живели. Зарасле су у коров, оно што није из њих однето (украдено) давно би пропало. Раде још факултети, негда основани да школују струшњаке  за потребе ових фабрика. Сада „производе стручњаке“ којима никоме не требају.  У међувремену су основани и приватни факултети, ускоро  ће моћи да се стичу и дипломе седећи код куће. Он лајн студирање.
Годинама радници штрајкују, ишту плате, годинама се обећава... Становништво је све старије, млађих је све мање, сваке године кажу један град у Србији нестаје.  Политика је 20. јул 2013, док сам брао малине објавила, ја у свеску  црну забележио:
Детроит је 1950. имао 1.8 милиона становника, а данас је у њему само 706.000. Четвртина га је напустила од 2000, о чему сведочи чак око 80.000 напуштених кућа, које зарастају у коров, и станова који се полако урушавају…
Српске градове без индустрије са све мање хране још нико не напушта. Напуштено је 1600 села… Али ово није оно тамо, а ни ми ни смо они, ми друкчије размишљамо.
Идем и мотрим натписе: Second Hand, Kafe Cosmopolitan, Kozmetički studio, Igraonica- Rođendaonica (For you birthdey) Hostel Neptun, Lady blue, Aurora, Amer – srpski rostilj...сви латинични. Није проблем што овде нема ћирилице, страшно је када је нема тамо, код наше јучерашње браће. И графит на зиду зграде написан латиницом: „Не јебу те педери, него банке и држава“. Извирио из пролаза ћирилични натпис: Извршитељ.
Да не знам где сам по овим натписима мислио би да сам у Америци, рече сликар Слободан Јовановић. Отварали смо изложбу његових слика у Параћинуз, априла 2010. Памтим ту изложбу и  због малог броја посетилаца. Гостовала  у вароши, негда српском Манчестеру, легендарна Јелена Карлеуша...
Идем кроз град, у глави ми звоне  стихови песника М. Павловића:
Ја имам наде за овај град
ја имам велику наду
ја имам град
ја имам јутро свакога јутра
али јутро моје наде тек долази.

Да ли долази? Пролазе године,  пролазе „Наши дани“ (Дис) и из дана у сат у минут  све је сиротије. Кукавније.  У граду је негда било више Телевизија, сада је остала једна, и њу ће како ствари стоје, ускоро затворити. Фабрике  нико више и не помиње, обећања је све мање. Око града су запуштена поља, зарасла у коров. Поред реке  се вијоре  крошње дрвећа. Села око града су празна, у граду живот све оскуднији. Отварају се „народне кухиње“, „Сигурне куће“...затварају локали, некдашњи Тржни центри сабласно зврје празни...У граду је саграђено у потоњих десетак година више цркви,  то се  нови бизнисмени искупљују за  грехе. „Какво време такви ктитори“. Није важно што инвеститора нема ни на видику. Да ли смо, напокон схватили, да они не дају тако лако, да су штедљивији од нас, да трипут мере, па секу...Да хоће себи равног... Није битно што нема вртића, није важно што су и школе руиниране, веле „блокиране“, али то ће се решити... У граду се одржавају фестивали, разне буркџијаде,  певају „Звезде гранда“. Значи, биће боље, има наде, само да преживимо ове „болне реформе“ дотле ћемо да схватимо да без рада нема ништа, да „туђа рука свраб не чеше“. Да...
Идем, кроз град, уз слуху ми стихови Црњанског:
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
Али шта вреди када на Фејс буку песникиња  Јагода А. Маринковић постави стихове наше  худе стварности:
Нигде већег сиромаштва
Нигде више страних банака
Нигде мањег народа
Нигде више странака
Нигде више јавних WC-a
Нигде више фелакија
Нигде више здравије хране
Нигде више душе затроване
Нигде више лажних обећања
Нигде више немања
Нигде више шарених лажа
Нигде више већег срања
Нигде веће инфлације
Нигде добит нула
Нигде у џеповима стање
до општег расула
Све у свему у Србији
живот кaо поема
То што има Србија
тога нема нигде
Смета ми бука, мучи несаница, устајем рано. Изненада ме ред пред поштом. Још није свануло стоје испијених лица људи жене. Данас је пензија, дошли да се виде, прозборе помену оне који неће више никад стати у ред. Смртност је повећана, умрлице вијоре. Прскају наз озго, душмани, прича жена.  Зато смо овако шунтави. Запрашују годинама из авиона оће да нас затру. Немам шта ни да чекам, јада се друга. Кад узмем ову јадију два дана купујем хлеб онда месим. Бивши официр каже како дају два а ишту пет... Полако нас тамане и наши. Нема ведрих лица, а у говору нека мука. Неко рече како су пензионери највиталнији део становништва. Како су тамо пензије толико велике? Зашто смо ми овако кукавни? Може роман да се напише, филм сними, свет да види, можда се сажали, удели. На улицама све више паса. Нема деце, ретко да видиш жену како у колицима вози дете. Који је ово град? Кажу да се и саобраћајни знаци скидају, згодни,веле,  за печење паприке. Досетљив Србин, зна да се, када нема,  снађе.
 Шта ако је на улазу скинут знак и не пише који је ово град. Заиста, врли Читаоче, који је ово град?
Идем улицама, тражим излаз, ал ниге ни натписа: Излаз.

среда, 16. јул 2014.

СТИЖЕ АДАМ ПУСЛОЈИЋ У ТРЕШЊЕВИЦУ / Мирослав Тодоровић



Распакован, Адам



СТИЖЕ Адам Пуслојић песник и у Трешњевицу
Уместо поште Дивљака написа Јабука
(Јавнуо му првотни Адам да тако ваља)
Ал исправише исправно
Његово Јабука у
Данашње  Дивљака

Стиже Адам Пуслојић песник  и у Трешњевицу
У  мрклом тврдом повезу у
Четир' књиге гојне
Са све  четир' стиже стране
На 1400 развејан страница
Песме што од памтивека станиште тражи

Преузех Адама 9. јула 2014. на пошти Дивљака
На спруду Рзава  уз жубор мотрио сам небо
Кроз сазвежђа и  његових стихова брујало је лето
Оком и духом све отварало и б/д/ило

Негледуш је мотрио
Дародавац Слушао Нови господар ваздуха
Ваздушна линија смрти свеколика мера за
Зидање источног плача оног што
Дахом твојим „верни мој Читаоче“ све/Т памти

Стиже свекрајински Адам и у Трешњевицу
Да буде тамо где никад био није
Да свањива и мркне  понад Мучња и Голије
Видовито књигом овом као
Судбом твојом и мојом

Трешњевица, јул 2014.
 
писмо-посвета


недеља, 04. мај 2014.

МУЧЕНЕ ДУШЕ / Мирослав Тодоровић


                                               
Моје склониште - М. Т. (2014, зимско пролеће)

После књижевне вечери у Алексинцу и слова о сјајној песничкој књизи Цврчак у децембру, 18. марта, Братислава Р. Милановића мој градски живот, и бављење узалудним послом, књижевним  радом се привремено оконча.  Цврчак у децембру  у марту је симболиком указао и на положај песника  у овом времену. Поготову нашем где се много тога своди на опа-цупа философију.  Каква култура? Мани се доконих послова? Треба  од нечега живети, ваља радити.  
Политка 26. марта  пише о Суноврату културе у Крагујевцу. Помиње се у тексту Черчилов одговор како је он када су му у време Другог светског рата  предлагали да од средстава за културу део преусмере на одбрану казао: „А шта ћемо онда да бранимо?“ Можда је рекао: „Чиме ћемо онда да се бранимо?“ То је упамћено за вјеки. А ми? Па ми смо ми и не треба се чудити. Онај шваба што је казао да на помен култура вади пиштољ је изгледа кореном наше горе лист.  Мани културу, него када пева Ана Бекута у Ниш?
Спремам се да идем у Завичај, у другу стварност, у реалност времена и живота... 19. марта  стиже позив. Јавља се Душка Врховец. Уважена поетеса позива на Светски дан поезије у Београду. Одговарам да идем у Завичај. Она мисли на зов завичаја. Не схвата муку градског живота са пензијицом која је све тања. Једе је инфлација, цене...
Пише Душка „Драги Мирославе, не знам твоје координате јер си поетски путник непрестано, али овом приликом желим да те обавестим о једном догађају и, истовремено, да те позовем да нам се придружиш, ако ти је то могуће. Наиме, 21. марта, у петак, у 17 сати, на Ташмајдану, код споменика Десанки Максимовић, обележавамо Светски дан поезије. Учествују наши песници, без обзира у којем су књижевном Удружењу. Свако чита по једну песму и публици поклања једну књигу. Дакле, ако си тог дана у Београду или можеш бити, позивамо те. Програм водимо Душко Новаковић и ја. Биће песника и из других градова. Нажалост, то ти је већ познато, Удружење нема могућности да финансира долазак, али моје је да те са састринском и поетском сродношћу обавестим и да те од срца позовем. Свако добро, брате песниче. Душка.“
Благодарим, јављам да идем у Завичај.
„Било би ми драго да си и у петак са нама, али зов завичаја је најјачи. Надајмо се некој скорој и доброј прилици.
Драга Поетесо, и "зов завичаја" и мука сеоског живота на који сам принуђен.
Душка: „Све сам то у Политици читала... Такви смо какви смо, а сходно томе и живот нам је такав. Наша вољена Србија је далеко од онога што би требало да буде, а нама, оваквима, остаје једино да се уздамо у Бога и у срећу, и да учинимо што сами можемо. Како рече владика Николај, да узидамо свако своју циглу... Свако добро, теби и твојима, драги Мирославе.“
И затарабих свој књижевни дућан преписком са песникињом.  У село стижем на први дан пролећа. Пролеће поранило само ја вазда у сопственом животу доцним. Зима без снега, није на добро, ако не уједе, онда репом ошине. Све се разлистало. Раћа ме теши да нисам закаснио. Београђани још нису стигли, каже. Мисли на оне Трешњевичане што су у стоном граду.  Лако је њима, велим, они имају београдски додатак. Позивам се на речи Председника да је наша  будућност у пољопривреди.  Због тог сам све забаталио, дућан књижевни затарабио, и ево ме на пољопривреди.
Биће боље, казивао је Милош пре двадесет година, и отишао у Канаду.  Још се не враћа.
Стижу у своје малињаке  негда деца сада старци пензионери.  Где си био где дангубио? На Дивљаци разне марке половних аутомобила, увезли их из Европе да окончају на излоканим путевима свој живот као и ови старци што  наивно, као ја, верују да је будућност у пољопривреди.  Наша није, а нова кафић и фејсбук генерација паметније, и брже,  од  нас мисли...   
Морамо малину прскати, копати, сагињати се  земљи клањати.  А хемија у свему. Од хемије трава оснажила као да је руно не може да се копа. Појавиле се нове траве, јаке, немош им ништа.  Сада ће нам дати јачу хемију и тако све док земљу потпуно упропастимо. Појавили се и неки чудни двоглави инсекти. Бубе. Једу све живо, нико не зна какво је то чудо.  Хемија једну врсту уништава друго ствара. Нема више креја, сврака, све мање је зечева...  
        Све то нама, та опака хемија,  пада на главу, каже Миркан. Слива се у реку, испа-рава и озго нас шкропи. Бог зна на шта ће ово изаћи и шта ће нас све снаћи. Још не знамо да је ђаво давно однео шалу. Хоћеш матор у село, мислиш да нешто спасеш...    
Верујеш у оно што  Б. Д. писа Рецепт да се победи криза је – повратак у села. Уколико имате неку цркавицу коју сте скупили и држите по паразитским банкама, вадите то што пре, пре цунамија који стиже, да вам се не би поново десило да ваша девизна уштеђевина постане нова стара девизна штедња.“
         Али, нико и не слути да ће и малини узети данак. Јер само се она гаји, и све се махом ради снагом које је све мање, о памети да се и не збори. Повезује се, орезује, прска, окопава, плеви, хемијом одржава.  Квадрис, пехар, акорд, козак, абастате... водом разблажуј, и земљи, и себе труј, само да се вајди, до динара дође. А када за по столећа уђемо у европску биће нам ваљда боље.
„Ђаво ми кожу дере“, каже Мирко, некдашњи стручњак за моторе, сада малинар почетник. Држи се начела, али доцно,  како радиш тако вајдиш... Набављамо матори и алатке. 28 марта купим у Ариљу лопату. Наша 200 дин.  из Словеније 600. Ни њиховој знак EU, у зеленом кругу, латинично, ваљда је интелигентније тако, а још је, пише, еколошка лопата! Из ЕУ нам стиже ђубриво: из Мађарске, Аустрије, Русије, по први пут из Италије стиже и кокошје, у гранулама. Да се човек крсти.  На џаку петао, па ти дође да од чуда и сам за-куку-ричеш.
Полако нас уводе у своју ступицу европски  махери.  Кажем, да ћемо ми кукати за својим али  ће бити касно. Њима дато да нам и ђубре продају, да и кокошке за њих раде, а намо да рмбамо и надамо да  ће нас за своју трпезу примити. Деценијама исто, малине у гајбицама, њима сировина од које на стотину артикала праве. Па ђесу те наше учене главе?  Ништа нисмо научили из историје. Батргамао се, давно покторили. 
О томе размишљам у мом малом малињаку и спремам да књигу о малинарима завршим премда знам да никоме више до књиге није стало. Никога  не интересује туђа мука,  ни мучене душе малинарске.
И да буде горе него што јесте почеше кише. Лије не престаје. У сумрак 26. марта  поче снег. На ТВ извештај о снегом прекривеним селима ивањичког краја. Поломљени малињаци и воћњаци. Стоји старац у снегом затрпаном малињаку. Без гласа  јеца, немоћан шири руке. Каже, пао  снег кад му време није.  Има 75 љета, ово никада није било.
Ни слутио нисам да ћу и ја  сутра, када осване, исто тако стајати у мом малом малињаку. Веје, већ се бели, снег прекрио траву, бели се зелени рукопис траве, задржао влажан снег на гранама, све ломи.  Јутро 17 априла мотрим све је прекривено белим покровом. И тишином. Из сивила гракће гавран. Све се бели, под белим црни. „Белино, црни разговору“ јави ми се стих Т. Мијовића. У малињаку снегом поломљене родне гранчице тужно висе са стабљика. Смрзле откинуте леже у снегу. Отресам снег са стабљика, као да живне стабљика ослобођена терета, мукло јекне  снег који падне.  Дознајем да су људи свуноћ дежурали у малињацима, отресали снег, али, како стићи, како спасити, на једној страни отресаш, друга се под снегом ломи. Да си  соко тица стићи не можеш, мотриш немоћан и сада знаш да понад свега стоји нека сила. Има Нешто, не знамо шта је, а то зовемо Бог, казивала је баба Радунка.
Вести јављају да су у ивањичком крају уништени малињаци:
Очај Снег десетковао малињаке у околини Ивањице
Малинари плачу. Пропала је година за људе који живе од малина…
Опрезнији, осигурали малињаке од града, ко је могао помислити на снег. Као да нисмо све невоље искусили, као да не знамо шта је сеоски живот, као да не знамо да је „Село осуђено на смрт, а осуда му, чак, није ни саопштена. Она је донесена прећутно, остало је препуштено времену. Решено је негде, да се на сељаке не обраћа пажња. И они су занемели, укочили се, у очекивању најгорег. Све што су били, све у шта су веровали, све им је узалудно.“ (М. Данојлић, Ослободиоци и издајници, „Филип Вишњић“, Београд 1997.)
       
О томе размишљам док ветар хуји понад гора а из магле гракће гавран, чујем глас:
Угледајте се на птице небеске: оне нити сеју, нити жању, нити сабирају у житнице; и Отац ваш Небески храни их ...“

_______ Из  писма аутора:
Драги МирКО, стигао сам у "цивилизацију" из непогода које су ме пратиле сво време међу мојим горама. И не престају...Као Јова библијског небо  је давило све што се тамо налази. О томе сам пишући једну свеску упропастио... У Ниш- та остајем колко лечка да се опоравим, и приберем, за поновни одлазак у село. Уз овај текст срдачни поздрави са жељом да те нађу у добру, Твој МирОСлав из Трешњевице


петак, 28. фебруар 2014.

ПЕСМА И ПИСМО / Мирослав Тодоровић



СЛУШАМ ПОЕЗИЈУ РУСКИХ ПЕСНИКА


СЛУШАМ поезију руских песника

Чујем Русију из стихова

Не разумем све речи што кано тице лепршају

Ал осећам снагу поезије

Мелодију језика дах даљина

Из стихова како  призива

Песмом на окупу држи



Слушао сам поезију разних језика

Мотрио поезију

У пејзажима многих земаља

Сада слушам поезију руских песника

Хиљаде  различитих гласова песма окупља

Песме различитих језика

У песму се једну стачу



Песма зна све језике

Све песме овог света

Језиком истим светле



Једна  је песма коју ће дописивати

До судњег дана и  песници будући

На различитим језицима

Истинске мисли једне свепесме

Чујем док слушам поезију рзских песника

28.10.2007.
      _____________  28. 02. 2014. Драги Имењаче, пре извесног времена Књижевник Анђелко Анушић  је у писму изрекао дивљење према Твом издавачком подухвату, обелодањивању нове руске поезије. Наравно и дивљење према нашем заједничком пријатељу, истинском песнику који је у руску поезију удахнуо и своју песничку душу, Владимир Јагличићу. Наводим ово да моја похвала и чуђење не буде тумачена као лична  симпатија, пријатељство, које смо ја и Ти одавно раздвојили од онога што радимо и вреднујемо. Мој (наш) Пријатељ Стојан Богдановић има стих-пошалицу: "Будале мисле да је то лако / али видиш шта је Стојан урадио." Није лако...Урадили сте много, на ползу оног малог броја читалаца који зна шта је, и зашто, поезија. О томе би могао да пишем данима, али, за сада  нека најизговоранија реч ХВАЛА Теби и Владимиру буде, уз честитке, мој израз дивљења и штовања.
Раније доживљења песма прати овај јав.
Ваш, учтиво МирОСлав из Трешњевице

понедељак, 17. фебруар 2014.

Зашто млади и образовани беже из Србије? / Мирослав Тодоровић




Зашто млади и образовани беже из Србије? Зато што су млади и паметни. Тако написа  и афористичар. Одлазе. Празни се Србија, ускоро ће и градови. Насељавају Срби трбухом за крухом све на земаљском шару. Европа, Азија, Северна Америка, Средња и Јужна, Африка, Аустралија, Океанија… Политика од 29. дец. 2013. пише да је процењено бројно стање  наших у белом свету 4. 331.500 (!).
“Од 1992. године када је СФРЈ  дезинтегрисана, до 2012, прекоокеанске земље  су издале  преко 150.000 усељеничких виза грађанима Србије и Црне Горе. Једну половину овог броја су апсорбовале САД, а приближно четвртину Канада и Аустралија….” Одлазе, не хају више  за обећања, јер боље сутра је давно прошло. Ко се још сећа стихова А. Шантића: Остајте овдје!... Сунце туђег неба /Неће вас гријат кô што ово грије -/ Грки су тамо залогаји хљеба / Гдје свога нема и гдје брата није... (1896).
Шта би било са Србијом да није дознака из иностранства. Само лане 2013. су послали 3.3 милијарди долара. Тај новац  су послали својима, уложили у градњу кућа, дакле у потрошњу. Шта је Србија радила, колико   зарадила то није тема овог текста. 
Када је, и како, почело одлажење у туђину?
У роману „На Дрини ћуприја" Андрић пише  како су „Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један и у сваки сепет по један дечак…" Истргнути од родитеља као Истргнути од родитеља као десетогодишњици, дечаци су одвођени у Цариград, где су кроз специјалне методе васпитавања претварани у јаничаре... У наше народно предање ушли су на велика врата као сејачи страве и ужаса. Особито били су сурови према живљу из крајева из којих су као дечаци „уловљени". „Нема", вели народ, „горег Турчина од потурице“. Тај страшан „данак у крви“ је праћен  сузама и лелеком мајки. Шта све нису чинили да спасу децу, крили, обогаљивали...Клели, никад да се не заборави...Било негда, на списе пала прашина заборава... Данас на ТВ су најгледаније турске серије.
Политика, 4 март 2012. пише о одушевљењу  Београђана  који су дочекали глумце серије Сулејман. „Таласи емоција, одушевљење, радост народних маса“.
Сулејман Величанствени  им сваке вечери улази у домове  „и шири славу свог сараја, своје ђорде, свог харема, своје вере...Његов живот и прикљученија одушевљава. Да ли због тога што се у српски етнички код, уз петсто  година робовања, трајно усадило уз пусто турско...  
Од тада, а можда још раније, овај простор је људски расадник. Негда су отимали ђецу, одводили, хранили, васпитавали...

Нема више отимања, данас одлазе одрасли људи и жене, школовани, да тамо, под туђим  небом свију гнездо, да снаже другу земљу...Одлазе (Беже!) с песмом, радују се родитељи, музика  прати одлазнике. Од пустог турског овај простор се празни. Исељавања, сеобе, политичка, економска, избеглице, „одлив мозгова“...Србија све празнија  јер је земља у последњих 10 година остала без 300.000 становника...

Новине су јавиле:

Шокантни подаци: Недостаје чак 500.000 људи. Градови у Србији ће постати старачки домови.

Према прошлогодишњем попису становништва (и нашем прорачуну), више од 1.200 села у Србији је у нестајању. Пуста села. А село је кичма нације. Искривила се кичма, згрбила, села пуста.
Закоровљена. Сећам се како су у Трешњевици негда крчили шуму, њиве правили, од шуме отимали.  Данас су шуме њиве  појеле. Тамо где је мој отац жито сејао, ја данас печурке берем. Шта ће бити?  Каже мој земљак сељак зналац:  Овде ће да живи друга раса, црњи од Цигана. Ко зна? Mени не да мира пророштво старца Гаврила: „Србију ће распарчати, странци ће нам управљати а народ неће имати ни за хлеб и воду! Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог, да се нађу и испричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају.“ Песник, академик, Љубомир Симовић пева:

Доћи ће време да из мишје рупе
промолиш нос, оњушиш месо и супу,
да на клупу попењеш гладно дупе,
а дупе с клупе сагнаш у мишју рупу.

Чим је академик, зна, јамачно.  шта ће бити.
      Можда ће се све променити када уђемо у Европску унију? Песник Д. Новаковић прича како Јапанци већ граде куће под морем  јер немају  земље. Вели да је Европа сва асфалтирана, ускоро неће имати где да сеју. И још каже да је будућност у земљи.  Можда ће, када уђемо у ЕУ,  Европа доћи да оживи наша села? Да ору, сеју... Хајде да им издамо на пола...
Читам књигу „Лакоћа нестајања“ Драгана Драгојловића у пустом селу Трешњевици, чекам да снег окопни, па да, под старе дане, сав шкрипав, позно заорем прву бразду у мом малињаку...Сети се, читаоче, некдашње лектире: „Прва бразда“, Милован Глишић.
 И из овог села има житеља који су у Америци, Аустралији, по Европи... Свуда се расуо  и просуо народ српски....И сам сам негда печалио у Африци, вратио се, па су ми зарађено заробили као „стару штедњу“...
У књизи „Лакоћа нестајања“ пише  мој земљак,  песник Драган, негда амбасадор у Аустралији о нашим људима Под Јужним крстом  и  непрестаној борби за опстанак и за одржавање подношљивог социјалног статуса у потпуно новој  друштвеној средини и култури...У тој борби они су принуђени да прихватају послове које нису очекивали, па су тако лекари, инжењери, архитекте постајали таксисти, келнери, физички радници, девојке и жене  које су завршиле медицину могле су да се само надају само месту медицинске сестре, неговатељице или чистачице у болници...
 О томе, ова књига прича од живота отета. Има наших  који су успели, има  знаних писаца, сликара, научника. Бројни писци из света су чланови Удружења књижевника Србије...
Читам, слушам како хуји ветар понад гора, чујем и у том хују  болну мелодију пустих села у којем самота бије док се на  ТВ екранима странке гложе, око све тање погаче отимају, а не виде да у наћвару нема више брашна, да су воденице одавно стале, а њиве више нико и не оре...