Душанов законик и данашњи дани

У  белешкама књиге Листови на ветру из минулог века описао сам како смо 4. октобрa 1990. ја и  Уредник библиотеке Крајински књижевни круг знани песник Томислав Мијовић били код Преседника општине Књажевац ради штампања моје збирке песама Судњи час. Председник општине Књажевац Стојан Богдановић професор универзитета, и сам песник,  у то доба је државни посао  радио волонтерски, на ползу народу. У разговору  у вези штампања књиге нас  је подсетио на Душанов законик:

На градском  казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни.

Скројио је план како ће књига  бити штампана. Спонзор ће бити
Индустросировина,  а директор, господин Љубинко Николић, ће уместо упаљача, ташни  и сличних дрангулија делити пословиним људима поезију.

Са Томом сам, после сусрета,  наставио разговор о необичном председнику општине, доктору математике, врсном песнику, спремном да се жртвује за праве ствари. Да то не ваља не бих се ни трудио – казивао је.  И студенте је своје саветовао: „Ако нећете да учите, немо џаба паре да тикате“. Радио је волонтерски, нигде није узимао, већ је давао. И књигу ће своју Обзнане  ове 2013, завршити изреком: „Изделио сам људима своје богатство сада уживам у њему.“

У оно време   се за туђе књиге старао, а своју у тој  едицији још  нема.

У Књажевац је  у Стојаново  време долазио  и  министар културе Миодраг Ђукић, драмски писац.  У едицији Крајински круг штампана му је књига: „Александар, Кисеоник, Кртичњак, 1993.“ Каква едиција? И да гледаш, и да читаш. Какав домаћин таква кућа, укућани, држава...Председник општине отвара изложбе, пише-чита песме, са „општинског казана“ штампане  су књиге... 

Из албума аутора

Расположен Тома ми тада смејући се  каза: „Видиш, п. ти материна (Умео је Тома тобож  да опсује)  шта  нам  каза  Професор: - На градском казану могу да се хране градска сиротиња, песници и њима подобни. Сиротиње више нема, остали су само песници. Уметници...

 Али,  однос према уметницима није био такав само у време цара Душана. По свој прилици да је цар тако одредио, у наслеђе оставио.

"Француски конзул (Давил) је везиру (Мехмед-паши) говорио о Расину и позоришту у Француској, на шта му је везир казао: „Имамо и ми тако разних дервиша и богомољаца што рецитују звучне стихове; ми им дајемо милостињу, али никада не помишљамо да их изједначимо са људима од посла и угледа“.            

Дакле, однос власти према уметнику остао је исти од цара,    „конзулских вре-мена“ до данас. (Андрић: Травничка хроника).

Подсетисмо се, Тома и ја,  радосни због исхода и ове истине. Хоћеш да будеш уметник у Србији? Трпи. Давно су нас сврстали  међу сиротињу и залуднике и наменили казан...

Сиротиња, мислили смо, је прошлост, али биће уметника. Шта ће казан? Нема више ни у селу казана. Ни слутили нисмо да књига Судњи час пророкује оно што ће нас снаћи. На хоризонту су се гомилали тамни облаци, политичари су обећавали куле и градове. И даље се веровало обећањима, иако нас је пословица опомињала да је  „Обећање лудом радовање.“  Мислили смо да су казани и сиротиња прошлост, ни слутили нисмо да ће бити наша будућност. Надали да ће уметници бити цењени, да ће култура бити потребна, да стваралаштво неће бити лична ствар. Пиши, сликај, само не таласај. Да ли је тај однос  наслеђе  пустог Турског, јер Турци су само у поводу значајних догађаја „из државне хазне одвајали по који дукат да се подели учењацима и фукари“.

Ко је могао помислити  да  ће се   комунизам урушити,  пре но што нам  срећна будућност стигне,   у провалију тзв. транзиције повући до јучерашње самоуправљаче, да ће фабрике које беху радничке куповати  и потписници палцем. Да ће   градови постати резервати гладних, јадних и обезнађених, да ће  се улицама орити повици: Плате, плате!

- Дођу тако понекад времена, кад памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати -   записа својевремено Андрић. Стигло то време, одомаћило се и никако да оде. Стиже нам и казан, и у казану све невоље и заблуде. Оживеше у једној речи: рестрикције, стабилизације, и оно народски речено „јебе луд збуњеног“ оличено у новим паролама и причама да ће  стићи инвеститори.  Што је баби  мило то јој се и снило...А све је давно почело. Када? У Трешњевици сам као дечак чуо стихове: „Ој, несрећо, мој у глави црве / Зар све почиње од четрес прве.“ И наступи индустријализација, испразнише се  села. Фабрике радницима... Оно мало преосталих сељака  још је  тада у себи шапутало:

Кад је била влада краља Петра

Носили смо гаће од два метра

А сада дође влада друга Тита

Види нам се и пркно и кита

Стручњаци тврде да одговорност за кризу пада на самоуправљање. „То је исто као кад би пустили лисицу да брине о кокошарнику“, упозоравали   су амерички економисти Џефри Сакс и Дејвид Липтон... Наши су ваљда знали, али нису смели да кажу, ћутали су и чекали да нас несрећа опамети. Ортачка кобила за плотом липсава, вели народна.

 „Кад нико не брине о капиталу, радници обавезно покушавају да прогутају профите кроз високе плате, мање радне обавезе или друге облике скривене ком-пензације. Не само профите, но – до кости! И при томе  нијесу радници имали иницијативу у пљачкању свога предузећа: Увијек су их предухитрили руководиоци.“. Тако је писао М. Лалић 1990. Исте године пише: „Комунистички режими падају као муве, Америка нема пара за све те земље. То су  речи нашег времена нема пара! ...Потрошене  су на поткопавање, зато их нема за помагање.“  „Хисторијска улога радничке класе, сељаци, радници и поштена интелигенција“    неста и као тема. Написа Андрић како је Балкан казан над који се  велики надносе и чекају свој залогај. Чекали и дочекали.

Како они помажу зналац политике ововременог колонијализма Стојан Богдановић каже:“... Они ти дају новце, а после ти узму душу, то је амерички специјалитет, узму ти све, и новце и душу, и градове, и целу земљу, после ти дају да ручкаш на кафену кашичку, цуцају те, закускују и уцењују, хајде ово, ако не узмеш то, нема ни оно...“А ми хоћемо помоћ. Они ти поломе  ноге и онда дају аспирин за главу. А и њему рок истекао.  И тако, тапа тупа, дођосмо у сиву зону економије, у клопку транзиције са теретом бирократије. Оне на коју су негда трудбеници  опомињали „Друже Тито не може се више, један ради а петоро пише.“Нема више? Стигли до дувара.  Нема више романтике, „хисторијска улога радничке класе“ се скљока  у сопствену заблуду. Стигосмо на казан. У немање, а немање ј... поштење... Ко би могао да  разуме наслов у штампи: „На народном казану 10000 Војвођана. (31. 10. 2013). Војвођана?“ А негда су ишли у Војводину, из удаљених крајева, кукуруз да беру. Празна каса за угрожене!  Каса – казан. Држава казан. Чабар. Лист Данас 31. 10. 2013. пише:  „Да сиромаштво све више узима данак, показују подаци Секретаријата за социјалну заштиту, према којима се само у Београду на пунктовима народних кухиња подели више од 13.000 оброка. Према речима секретара социјалне заштите  бесплатни оброци се дистрибуирају на 51 пункту народних кухиња на територији свих 17 градских општина. Упркос сталном порасту гладних...“ . ( Политика 8. дец. 2013. пише: „Уметници су данас доведени на руб пропасти...“)

Гладних све више становника све мање. Како иде  стаћемо сви  под једну шљиву и имаће места за казан. И као да се цела Србија полако претвара у велики казан у којем ћемо се батргати. Као у оној причи, ако ико покуша да се извуче, други ће га  назад вући

_____ КАЗАН НАШЕ СТВАРНОСТИ / Мирослав Тодоровић.